RAT U UKRAJINI OPRAVDANJE POLITIČARIMA I LOBISTIMA: Napadaju planove EU za smanjenje upotrebe pesticida

ODRICANJE ODGOVORNOSTI: Sva mišljenja u ovoj kolumni odražavaju stavove autora, a ne EURACTIV Media mreže.

Olivije De Šuter je kopredsedavajući Međunarodnog panela eksperata za održive prehrambene sisteme (IPES-Food), specijalni izvestilac UN-a o ektremnom siromaštvu i ljudskim pravima i profesor na UCLouvain-u; Dženifer Klap je specijalista za bezbednost hrane u Međunarodnom panelu eksperata za održive prehrambene sisteme, potpredsednik Visokog panela eksperata UN-a za bezbednost hrane i profesor na Univerzitetu Vaterlo, Kanada.

Godine 2022. kroz naslove u medijima se paničilo zbog globalne nestašice hrane nakon ruske invazije na Ukrajinu. Cene pšenice su skočile na rekordno visok nivo pošto je Rusija blokirala ukrajinski izvoz žitarica u Crnom moru.

Političari i lobisti za poljoprivrednu hranu iskoristili su situaciju da opravdaju kontinuirani napad na planove EU za smanjenje upotrebe pesticida, tvrdeći da je održavanje nivoa hemikalija potrebno da bi se osigurala sigurnost proizvodnje hrane.

Sada, godinu dana kasnije, pojavila se sasvim drugačija priča. Poljoprivrednici u Poljskoj, Rumuniji i Bugarskoj su ogorčeni zbog prezasićenosti ukrajinskim žitom. Prošle nedelje, poljski ministar poljoprivrede Henrik Kovalčik bio je primoran da podnese ostavku zbog toga, a poljski farmeri su bili naterani da protestuju zbog prve zvanične posete predsednika Zelenskog Varšavi od početka rata.

Ovi farmeri imaju razloga da se osećaju uvređenim. Veći deo ukrajinske žetve žitarica preusmeren je na železnicu, a sve carine i kvote u EU su ukinute kako bi se osiguralo da žito neće biti zarobljeno i da ne ode u otpad. Neviđeni prilivi ukrajinske pšenice, vredni 1,17 milijardi evra, prešli su u susedne zemlje EU, spuštajući lokalne cene i ostavljajući mnoge proizvode farmera da čame u skladištima.

Pšenica je trebalo da prođe kroz te zemlje na međunarodna tržišta. Ali veći deo je umesto toga ostao u zemlji, zauzimajući prostor u silosima i ušao je na lokalno tržište, zbog nedostatka transportnih kapaciteta i problema sa železničkom infrastrukturom. Smanjena potražnja iz severnoafričkih zemalja koje su morale da smanje uvoz hrane pošto njihove ekonomije slabe u kontekstu rasta kamatnih stopa takođe je doprinelo tome.

Dakle, da li se suočavamo sa premalom ili prevelikom proizvodnjom hrane?

Odgovor nije ni jedno ni drugo. Prezasićenost žitom na tržištima u Poljskoj, Rumuniji i Bugarskoj pokazuje da trenutna kriza cena hrane nikada nije bila zbog njene nestašice. Radi se o distribuciji i nefunkcionalnim tržištima.

Poljski farmeri sada trpe jer njihovi prihodi opadaju. Ali disfunkcija na tržištima hrane je globalni fenomen. Decenijama su farmeri u mnogim zemljama na južnoj Zemljinoj polulopti na sličan način bili potkopani bacanjem jeftine hrane na njihova tržišta iz zapadnih zemalja koje su subvencionisale proizvodnju i izvoz hrane.

Mnoge od tih zemalja postale su zavisne od uvoza hrane, što ih je učinilo posebno ranjivim na poremećaje na globalnom tržištu. Ove zemlje se sada bore sa rastućim računima za uvoz hrane i rastućim otplatama dugova koji prete da izazovu nove talase gladi, čak i kada je Evropa prezasićena žitom.

Ovakve vrste ishoda su proizvodi neuspešnog industrijskog sistema proizvodnje hrane koji daje prioritet prekomernoj proizvodnji nekoliko osnovnih prehrambenih proizvoda za globalizovane lance snabdevanja tačno na vreme; a to podstiče monopol samo nekolicine agrobiznisa - poput giganata koji proizvode žitarice, koji su prošle godine zabeležili rekordne profite, dok su tržišta hrane propadala.

To je sistem koji ne uspeva da obezbedi hranu tamo gde je potrebna, da spreči porast gladi ili da obezbedi stabilan život poljoprivrednicima.

Štaviše, ovako uspostavljeni sistemi proizvodnje hrane nisu samo izuzetno ranjivi na šokove kao što su rat, klimatske promene i finansijska nestabilnost. Oni su takođe skloni ciklusima porasta i propadanja koji obično dovode do blokada, prezasićenosti i nestabilnosti koji štete poljoprivrednicima i potrošačima širom sveta.

Farmeri pogođeni ovi sistemom u istočnim zemljama zaslužuju kompenzaciju. Finansiranje te kompenzacije moglo bi doći iz poreza za četiri prehrambena giganta koji su ostvarili rekordan profit, kako su cene hrane rasle.

Potrebno je uložiti više napora kako bi se osiguralo da žito može da se kreće iz Ukrajine i iz Rumunije, Poljske i Bugarske -- i na mesta kojima je to potrebno, odnosno u regione koji su veoma nesigurni po pitanju hrane. Ne treba ga bacati na lokalna tržišta, niti njime samo hraniti svinje i krave.

Ali takođe je vreme da kreatori politike priznaju da industrijski prehrambeni sistem ne uspeva da obezbedi sigurnost snabdevanja hranom ili finansijsku stabilnost za poljoprivrednike. Samo povećavanje proizvodnje i iskorišćavanje prirodnih resursa za postizanje većih prinosa u ime „sigurnosti hrane" je recept za nastavak haosa. I moraju prestati da suprotstavljaju farmere jedni drugima.

Da, uvek će nam biti potrebna pravična trgovina. Ali naš sistem ishrane treba da bude potpuno transformisan i diversifikovan, kako bi bio mnogo otporniji na šokove - i manje podložan propadanju, špekulacijama i dampingu.

Poljoprivrednici moraju biti u mogućnosti da proizvode mnogo raznovrsniju hranu za više lokalno-regionalnih tržišta.

I treba da dobiju fer i stabilnu cenu od potrošača.

(EURACTIV.rs)