U SAD je rast produktivnosti između 1995. i 2005. bio 3,1%, ali je zatim pao na 1,4% od 2005. do 2019. godine. Slična je slika u većini drugih zapadnih zemalja.
Često nam govore da smo usred tehnološke revolucije, da posao i tržište nastavljaju da transformišu i unapređuju računari, internet, ubrzana komunikacija, obrada podataka, robotika, a sada i veštačka inteligencija.
U svemu ovome postoji samo jedan mali problem - izgleda da se ništa od toga ne vidi u ekonomskim podacima. Ako nas sva ova tehnologija zaista tera da radimo brže i bolje, postoji jako malo dokaza za to.
Između 1974. i 2008. produktivnost u Velikoj Britaniji - količina proizvodnje po radniku - rasla je po godišnjoj stopi od 2,3%. Ali između 2008. i 2020. stopa rasta produktivnosti pala je na oko 0,5% godišnje.
A u prva tri meseca ove godine, produktivnost u Velikoj Britaniji je zapravo pala za 0,6% u odnosu na godinu ranije.
Slična je slika u većini drugih zapadnih zemalja. U SAD je rast produktivnosti između 1995. i 2005. bio 3,1%, ali je zatim pao na 1,4% od 2005. do 2019. godine.
Čini se kao da nastavljamo da prolazimo kroz ogroman period inovacija i tehnološkog napretka, ali u isto vreme, produktivnost je usporila. Kako objasniti ovaj prividni paradoks?
Može biti da svi koristimo tehnologiju da bismo izbegli rad, kao što je slanje poruka prijateljima na Whatsapp-u, gledanje snimaka na YouTube-u, diskusije na Tviteru ili jednostavno surfovanje internetom.
Ili bi, naravno, mogli postojati veći faktori.
Produktivnost je nešto što ekonomisti pažljivo posmatraju. I iako je to komplikovano pitanje, jer finansijska kriza iz 2008. i trenutna visoka inflacija imaju negativan uticaj, kažu da postoje dva glavna objašnjenja zašto tehnologija ne povećava produktivnost.
Prvi je da jednostavno ne merimo uticaj tehnologije kako treba. Drugi je da ekonomske revolucije imaju tendenciju da budu prilično spore. I stoga, tehnološke promene se dešavaju, ali možda će proći decenije pre nego što vidimo punu korist.
Dajana Kojl je profesorka javne politike na Univerzitetu u Kembridžu i priznati stručnjak za to kako merimo produktivnost.
"Ne postoji ništa što sada ne koristi digital, ali je teško videti šta se dešava jer ništa od toga nije vidljivo u statistici. Jednostavno ne prikupljamo podatke na načine koji bi nam pomogli da razumemo šta se dešava."
Na primer, kompanija koja je ranije investirala u sopstvene računarske servere i IT odeljenje sada bi mogla da angažuje oba dobavljača u inostranstvu.
Firma koja se bavi autsorsingom dobija najbolji softver, koji je stalno ažuriran, pouzdan je i jeftin.
Ali u smislu kako merimo veličinu privrede, ovaj efikasan potez čini da kompanija izgleda manja, a ne veća. I više se ne vidi da ulaže u tu oblast svoje IT infrastrukture, koja bi se ranije merila kao deo njenog ekonomskog rasta.
Kojl ima primer iz industrijske revolucije iz 19. veka koji ilustruje kako se produktivnost može propustiti iz statistike.
"Imam divan statistički godišnjak iz 1885. za UK, na 120 stranica, od kojih je skoro sve o poljoprivredi, a ima 12 stranica o rudnicima, železnici i fabrikama pamuka", kaže ona.
To je bilo na samom vrhuncu industrijske revolucije, u vreme takozvanih "mračnih satanističkih mlinova", ali 90% prikupljenih podataka odnosilo se na stari, sve manje važan sektor privrede, a samo 10% na ono što danas vidimo kao jednu od najvažnijih ekonomskih promena u svetskoj istoriji.
"Način na koji vidimo ekonomiju je kroz objektiv kakva je nekada bila u prošlosti, a ne kakva je danas", tako kaže Kojl.
Drugi argument je da se trenutna tehnološka revolucija dešava, samo sporije nego što očekujemo.
Nik Krafts je profesor emeritus ekonomske istorije na poslovnoj školi Univerziteta u Saseksu. On ističe da su ogromne promene u ekonomskom učinku za koje smatramo da su se desile skoro preko noći, zapravo trajale decenijama.
"Parna mašina Džejmsa Vata je patentirana 1769. godine", kaže on. "Ipak, prva ozbiljna komercijalna železnica, linija Liverpul-Mančester, otvorena je tek 1830. godine, a jezgro železničke mreže je izgrađeno do 1850. To je bilo 80 godina nakon patenta."
Isti obrazac možete videti u korišćenju električne energije. Od Edisonove prve javne upotrebe sijalice 1879. do elektrifikacije čitavih zemalja i zamene parne energije u proizvodnji prošlo je najmanje 40 godina.
U stvari, možda smo trenutno u sličnoj pauzi, kao kada je svet bio između vrhunca snage pare i punog razvoja električne energije.
Ali zemlja i preduzeća koja mogu najbolje i najbrže da iskoriste novu tehnologiju pobediće u trci produktivnosti. Čini se da se ovo, kao što je bilo sa parom i strujom, ne svodi na samu tehnologiju, već na to koliko dobro može da se koristi, prilagodi i eksploatiše - ukratko, kolika je veština.
Kojl već vidi da se ovo dešava. "Sada postoji mnogo dokaza da kakva god da je kompanija, postoji rastuća razlika između onih koji mogu dobro da koriste tehnologiju i onih koji ne mogu. Čini se da ako imate visokokvalifikovane ljude, imate mnogo podataka, znate kako da koristite sofisticirani softver i možete da promenite svoje procese, tako da ljudi mogu da koriste informacije, vaša produktivnost će drastično porasti. Ali u istom sektoru privrede postoje i druge kompanije koje to jednostavno ne mogu."
Tehnologija naizgled nije problem, a u nekim aspektima nije ni rešenje. Visok rast produktivnosti će doći samo onima koji nauče kako da je najbolje koriste.
(EURACTIV.rs)