EU razmatra definisanje plastičnog otpada nakon potrošnje kao "plastični otpad stavljen na tržište države članice ili treće zemlje" – definicija koja bi mogla da ugrozi celu industriju reciklaže u Evropi.
ODRICANJE ODGOVORNOSTI: Sva mišljenja u ovoj kolumni odražavaju stavove autora, a ne Euractiv Media mreže.
Ne tako davno, EU je, kao i veći deo zapadnog sveta, izvozila značajnu količinu svog plastičnog otpada u Aziju, pre svega u Kinu. Kinezima je trebalo nekoliko godina da shvate ekološki i društveni uticaj svetske kante za smeće. Shodno tome, 2017. Kina je zatvorila svoja vrata za uvoz plastičnog otpada. Ironično, samo nekoliko godina kasnije, EU bi mogla postati kineska kanta za smeće, pišu u svojoj kolumni za Euractiv.com Loran Vejar, službenik za politiku hemijskog recikliranja plastike u gorivo u Zero Waste Europe, a Džoan Mark Simon je direktor-osnivač Zero Waste Europe.
U tekućim pregovorima u vezi sa Uredbom o ambalaži i ambalažnom otpadu, EU razmatra definisanje plastičnog otpada nakon potrošnje kao "plastični otpad stavljen na tržište države članice ili treće zemlje". Takva definicija je ključna kako bi se odredilo da li ciljevi za reciklirani sadržaj plastične ambalaže treba da budu ispunjeni otpadom koji potiče iz EU ili iz drugih delova sveta.
Dok zdrav razum i ekološka logika daju prioritet bliskosti i principima predostrožnosti, ono što zabrinjava je da neki moćni akteri tvrde da je ograničavanje recikliranog sadržaja na evropski otpad ograničavajuće za određene lance snabdevanja i da je u suprotnosti sa trgovinskim sporazumima. Iz perspektive slobodne trgovine, EU bi mogla da nastavi da dozvoljava da reciklirana plastika iz inostranstva ulazi u EU, ali ekolozi imaju pravo da pitaju: "Sigurno ovo ne bi trebalo da se računa kao ispunjenje obaveze o recikliranom sadržaju?".
Trenutno, reciklirani sadržaj napravljen u Evropi ne može se takmičiti sa recikliranim sadržajem koji nije iz EU. Ovo je delimično zbog većih troškova reciklaže u Evropi, ali uglavnom zato što je malo dokaza da je strana reciklirana plastika zapravo recikliranog porekla, a ne mešavina recikliranog i devičanskog sadržaja, što je jeftinije od recikliranog.
Trenutni sistem verifikacije, koji se oslanja na samoprijavu proizvođača, u najboljem slučaju je nedovoljan. Činjenica koja otkriva kvalitet kineskog recikliranog sadržaja je da sama Kina ne dozvoljava upotrebu reciklirane plastike za predmete koji su u kontaktu sa hranom... ali u Evropi verujemo onome što kažu, a ne onome što rade.
Još jedan zabrinjavajući faktor je neviđeni rast kapaciteta petrohemijske industrije u SAD-u, Bliskom Istoku, Aziji i Africi. Većinski deo ovih petrohemijskih proizvoda odlazi na novu plastiku, a ovaj višak snižava cene devičanske plastike, čineći recikliranje plastike relativno skupljim. Recikliranje plastike u Evropi može imati održiv poslovni model samo ako reciklirani sadržaj u novim proizvodima potiče iz evropskog plastičnog otpada. Dozvoljavanje nefer konkurencije iz inostranstva kako bi se ispunili ciljevi EU o recikliranom sadržaju neće samo uništiti evropsku industriju recikliranja plastike i ugroziti zdravlje Evropljana, već će takođe podrivati agendu o cirkularnoj ekonomiji i obaveze o klimatskoj neutralnosti Evrope, povećavajući sagorevanje i emisiju ugljenika.
EU bi trebalo da prioritetno radi na zatvaranju kruga u Evropi, i iz tog razloga samo evropski post-konzumirani plastični otpad treba da se računa kao ispunjenje ciljeva za reciklirani sadržaj. Iz istog razloga prema kojem ne bi trebalo tretirati ostatak sveta kao našu kantu za smeće; ne bi trebalo ni da pretvorimo EU u tuđu kantu za reciklažu.
(JA/EURACTIV.rs)