Iz jednog mobilnog telefona može se reciklirati bakar i kalaj, ali i kobalt, indijum, antimon, zlato i srebro. Pojedine vrste električnih ili elektronskih proizvoda mogu sadržati i više od 100 različitih supstanci

Otpad generisan iz električnih uređaja prepoznat je kao jedan od najdinamičnijih tokova otpada, beležeći godišnju stopu rasta od oko 5%. Ova stopa je tri puta veća od stope rasta komunalnog otpada, piše Klima101.rs.

Na globalnom nivou, samo 17,4% električnog i elektronskog otpada prikupljenog i recikliranog putem formalnog sektora ima dokumentovan trag. U Evropskoj uniji, prema podacima iz 2021. godine, ova stopa iznosi znatno više, tačnije 46,2%. Ovo se meri kao težina prikupljenog otpada u odnosu na prosečnu težinu električne i elektronske opreme stavljene na tržište u prethodne tri godine (u ovom slučaju, 2018-2020).

U Srbiji, prema zvaničnim izveštajima Agencije za zaštitu životne sredine (SEPA) za 2022. godinu, reciklirano je oko 34,5 hiljada tona električnog i elektronskog otpada. To iznosi malo više od 5 kilograma po stanovniku godišnje. Iako je Srbija time ostvarila postavljeni cilj prema Evropskoj uniji (4 kg po stanovniku do kraja 2019. godine), još uvek zaostaje za prosekom u EU, gde iznosi 11 kilograma po stanovniku.

Šta se sve može iskoristiti iz otpada?

Iz jednog mobilnog telefona može se reciklirati bakar i kalaj, ali i kobalt, indijum, antimon, zlato i srebro. Pojedine vrste električnih ili elektronskih proizvoda mogu sadržati i više od 100 različitih supstanci, od kojih neke spadaju u neopasne, a druge u kategoriju opasnih i samim tim, za njih se primenjuju različita pravila upravljanja.

Mnoge od ovih komponenti su toksične i samim tim štetne po zdravlje i životnu sredinu ukoliko se sa njima ne postupa na odgovarajući način. Na primer, to su teški metali: živa, kadmijum, heksavalentni hrom, zatim ftalat, antipireni na bazi broma i slično.

Sa druge strane, u frižiderima i klima uređajima, a posebno onim starijim, nalaze se supstance kao što su hlorofluorougljenici i hidrohlorofluorougljenici, koje oštećuju ozonski omotač i imaju veoma visok potencijal globalnog zagrevanja.

Izvor: EPA-EFE/SEDAT SUNA

Međutim, nije u pitanju samo štetnost električnog i elektronskog otpada.

Ova vrsta otpada prepoznata je i kao važan sekundarni izvor vrednih materijala. U električnom i elektronskom otpadu može se naći čak 69 elemenata iz periodnog sistema – uključujući i plemenite metale kao što su zlato, srebro, bakar, platina, paladijum, rutenijum, rodijum, iridijum i osmijum, zatim prepoznate kritične sirovine (kobalt, indijum, germanijum, bizmut, antimon), ali i nekritični metali poput aluminijuma i gvožđa.

Dobar primer su mobilni telefoni, gde metali čine u proseku 23% težine telefona, većinom bakar i kalaj, ali i kobalt, indijum, antimon, pa i dragoceni metali kao što su zlato i srebro. Ostatak čine plastika i keramički materijali.

Razmere su i više nego upečatljive: na osnovu savremenih istraživanja, danas u električnom i elektronskom otpadu ima tri puta više zlata nego što ga ima pod zemljom, a jedna tona otpada sadrži oko 50 puta više zlata od jedne tone rude. Takođe, ukoliko iz rude izdvojimo 1 tonu paladijuma, proizvešćemo preko 7.000 tona CO2, a ako se 1 tona paladijuma izdvoji iz recikliranog elektronskog otpada proizvešćemo samo 788 tona CO2, što je gotovo deset puta manje.

Dobar plan s manom koju treba otkloniti

Nažalost, tretman ovakvog otpada uz pomoć neformalnog sektora dovodi do nekontrolisanih emisija, ali i zdravstvenih opasnosti za sakupljače. U Srbiji, sakupljanje i reciklaža električnog i elektronskog otpada nisu organizovani u dovoljnoj meri i velikim delom putevi vode kroz neformalni sektor.

Izvor: EPA/CLEMENS BILAN

Većina sakupljačkih lokacija se nalazi u gradovima, dok u ruralnim područjima uspostavljanje sistema sakupljanja još uvek predstavlja veliki izazov. Kako bi se na adekvatan način upravljalo ovakvim otpadom, neizostavna je primarna separacija otpada iz domaćinstava i izgradnja sakupljačkih centara.

Jedna od opcija bila bi i primena principa "staro za novo", gde su distributeri u obavezi da prilikom prodaje novog proizvoda preuzmu stari proizvod istog tipa od krajnjeg korisnika.

Ipak, najveći deo električnog i elektronskog otpada sakupi se kroz akcije koje organizuju četiri vodeća reciklažna centra, koji omogućavaju donošenje otpada na određenu lokaciju ili dolazak po pozivu na prijavljenu adresu. U poslovnom sektoru, oko 500 kompanija učestvuje u prikupljanju ovakvog otpada kroz formalne tokove, predajom na reciklažu uglavnom IT i telekomunikacione opreme.

Sa druge strane, neformalni sektor otežava procenu sakupljenih i tretiranih količina otpada. Neformalni sakupljači su uglavnom zainteresovani za prikupljanje svih vrsta otpada koji sadrži metale. Zbog toga se deo otpada od električne i elektronske opreme prodaje kao staro gvožđe u okviru „sive“ zone. Pored toga, neformalni sakupljači često snabdevaju lokalne radionice korišćene robe rezervnim delovima uklonjenim iz električnog i elektronskog otpada.

Izvor: EPA/CLEMENS BILAN

Međutim, tretman električnog i elektronskog otpada posredstvom neformalnog sektora dovodi do nekontrolisanih emisija u životnu sredinu. Prilikom pokušaja da se otpadna oprema rasklopi gde može doći do curenja rashladnih medija, da se na otvorenom plamenu otopi plastika ili kablovi oslobode od izolacionog materijala, dolazi da otpuštanja često kancerogenih gasova i supstanci koje imaju štetan uticaj na zdravlje ljudi i životnu sredinu.

Sa druge strane, u proces sakupljanja i dalju manipulacija ovom opremom često su uključene cele porodice, kao i deca, što istovremeno daje nepovoljnu socio-ekonomsku dimenziju i rizik bezbednosti i zdravlja na radu. Iako je odlaganje električnog i elektronskog otpada zajedno sa komunalnim otpadom zabranjeno zakonom, ostatak otpadne opreme često završava na nekontrolisanim deponijama i smetlištima.

Šta se dešava u reciklažnim centrima u Srbiji?

U reciklažnim centrima u Srbiji, većina kritičnih metala se gubi, a baterije i kablovi se izvoze u reciklažne centre van zemlje Kada govorimo o otpadu koji završi na preradi u Srbiji, potencijali su nedovoljno iskorišćeni.

Naime, u reciklažnim centrima u Srbiji se pre svega vrši ručna demontaža i mehaničke operacije koje su uključene u predtretman električnog i elektronskog otpada, dok se završna obrada komponenata kao što su baterije, kablovi, katodne cevi vrši izvan zemlje.

Mehanički tretman se sastoji od usitnjavanja, mlevenja, magnetnog i drugih vidova separacije. Tehnologije koje se trenutno koriste u Srbiji prilagođene su za efikasno odvajanje i obnavljanje frakcija u otpadu, uglavnom metala (gvožđe, čelik, nikl, aluminijum, bakar) i nemetalnih frakcija poput plastike, gume, stakla ili tekstila.

Ovako odvojene frakcije metala se dalje šalju u topionce, međutim na ovaj način se većina kritičnih metala gubi, jer ostaju spojeni sa dominantnim izlaznim frakcijama metala, ili završavaju u prašini iz procesa.

Jedno od rešenja je da se krupne komponente kao što su matične ploče koje sadrže aluminijum, bakar, platinu, paladijum, srebro, zlato i slično, ručno demontiraju. Međutim, njihova završna obrada se ne vrši u Srbiji već se šalju u inostranstvo, pa mnoge ekonomski vredne supstance koje mogu biti ponovo iskorišćene ne završe u rukama naših reciklera.

U Srbiji postoje i dva postrojenja koja se bave tretmanom rashladnih uređaja i zamrzivača, kao i jedno postrojenje za tretman fluorescentnih cevi koje sadrže živu. Aktuelni ciljevi Srbije kada je u pitanju reciklaža električnog i elektronskog otpada daleko su manje ambiciozni nego u Evropskoj uniji.

Prema „Programu upravljanja otpadom u Republici Srbiji za period 2022-2031. godine”, planira se povećanje minimalne stope sakupljanja na 45% električne i elektronske opreme (stavljene na tržište u prethodne 3 godine) do kraja 2031. godine. To bi značilo da je, prema proceni, potrebno sakupiti i preraditi najmanje 37.000 tona otpada godišnje.

Ovo je isti cilj koji je u Evropskoj uniji važio – ali do 2018. godine. Sada je stopa podignuta na 65%, a gde je moguće i 85% otpada. Kako se navodi u zvaničnim podacima EU, stopu od 65% su 2021. godine dostigli Bugarska i Slovačka, dok su Irska i Letonija bile blizu dostizanju te granice.

Ko je odgovoran za otpad?

Evropska unija je usvojila Direktivu o otpadnoj električnoj i elektronskoj opremi kako bi bolje upravljala i kontrolisala ovu vrstu otpada.

Direktiva, dopunjena 2019. godine, ima za cilj smanjenje količine elektronskog otpada na deponijama i poboljšanje ukupnog ekološkog uticaja ovih proizvoda tokom životnog ciklusa. 

U okviru principa "Produžene odgovornosti proizvođača", proizvođači u EU su dužni finansirati sakupljanje, tretman, povrat (ponovno iskorišćenje) i ekološko odlaganje električnog i elektronskog otpada.

Ključni element Direktive je princip "Jedan za jedan", koji omogućava potrošačima da besplatno predaju otpad ako kupe ekvivalentni elektronski uređaj. Ovaj princip nije u potpunosti implementiran u Srbiji.

U Srbiji, trenutna situacija u upravljanju električnim i elektronskim otpadom ne prati šemu usklađenosti sa principom "Produžene odgovornosti proizvođača". Proizvođači mogu sami organizovati aktivnosti, ali često postoji saradnja s operaterima koji koordiniraju prikupljanje i tretman otpada, a najveću količinu otpada sakupljaju reciklažni centri u saradnji s kompanijama za sakupljanje ili neformalnim sektorom.

(J.N./EURACTIV.rs)