Voda je ljudsko pravo, priznato od strane Ujedinjenih nacija, što znači da svako treba da ima pristup čistoj pijaćoj vodi na neprofitnoj osnovi i da njom treba upravljati kao zajedničkim dobrom, kažu iz inicijative "Pravo na vodu".
U Srbiji je samo 55% stanovništva priključeno na kanalizacione sisteme. Postrojenja za preradu otpadnih voda (tamo gde postoje) uglavnom su izgrađena pre više od 30 godina i najčešće primenjuju zastarele tehnologije. Prema izgrađenosti kanalizacione infrastrukture, Srbija spada u grupu srednje razvijenih zemalja, dok je u pogledu tretmana otpadnih voda na samom začelju. Takođe, ukupno 47 gradova i opština imaju postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda, od kojih je 26 u funkciji (uz dva u rekonstrukciji i pet u probnom radu).
Ovo nisu jedini problem sa kojima se stanovništvo Srbije susreće kada su u pitanju vode, a o tome su za EURACTIV govorili Žaklina Živković i Strahinja Macić, aktivisti inicijative "Pravo na vodu".
"Ključni problemi vodosnabdevanja u Srbiji su ugrožavanje vodoizvorišta zagađenjem, obezbeđivanje dovoljne količine zdravstveno ispravne vode za piće, veliki gubici na vodovodnoj mreži i nadolazeća privatizacija komunalnih preduzeća. Srbija nema dovoljno vode, pa milion građana ima stalno ili povremeno onemogućen pristup zdravoj pijaćoj vodi. U Vojvodini je situacija možda i najgora, jer se odavno otišlo u nadeksploataciju rezervi podzemnih voda, pa sa povećanjem dubine i njihov kvalitet znatno opada; ne ostavlja se mogućnost da se one obnove. Rezerve podzemnih voda u dolinama velikih reka značajno ugrožava velika i gotovo nekontrolisana eksploatacija peska i šljunka", objašnjava Macić.
Tu su i planirane izgradnje akumulacionih jezera, kojima se često daje i namena turizma, lova, proizvodnje energije.
"Brine nas i to što se najveći broj nalazi na lokacijama planiranih rudnika. To nam govori da se ne radi o iskrenoj nameri da se reši problem vodosnabdevanja. Postojeće akumulacije su ugrožene zbog klimatskih promena (velikih suša i poplava), ali i usled zagađenja, divlje gradnje, nepreduzimanja antierozionih mera u dovoljnom obimu, otpadnih voda iz poljoprivrede, upuštanja otpadnih voda u pritoke bez tretmana, neadekvatno upravljanje komunalnim otpadom... Ali najveći problem svakako predstavlja uzurpacija obala ovih akumulacija i ono što ta uzurpacija sa sobom nosi; dok institucionalni odgovor izostaje ili je neadekvatan. Najekstremniji primer jeste akumulacija Gruža. Što je zlatiborizacija za planine, to gružanizacija za jezera", kaže Živković.
Šira javnost zainteresovala se za vodosnabdevanje u Srbiji kada se pročulo za planiranu izgradnju malih hidroelektrana (MHE) širom Srbije. Micić otkriva šta je sve problematično u vezi sa njima:
"Prema trenutno raspoloživim podacima Agencije za energetiku, trenutno ima 149 MHE ukupne instalisane snage 127 MW što je manje od instalisane snage jednog vetroparka npr. Čibuk 1 u okolini Beograda. One su učestvovale u 2021. godini u ukupnoj godišnjoj proizvodnji sa svega 1,36%. Uprkos tom zanemarlјivom učešću u snabdevanju energetskog sistema Srbije, gde su gubici na mreži tik nešto ispod 12%, zahvalјujući sistemu podsticaja, investiranje u MHE je i dalje atraktivno, a vlasnicima malih hidroelektrana je samo tokom 2021. godine isplaćeno više od 21 miliona evra. Proizvođači električne energije iz MHE u Srbiji su po osnovu naknade za korišćenje voda kao javnog dobra u 2021. godini platili ukupno 28.882.049 dinara, odnosno svega 245.700 evra."
Kritično je i što je u većini slučajeva izostala kontrola državnih i loklanih organa sa stanovišta ocene uklapanja takvih MHE u projekte hidrotehničkih sistema višeg reda, u prostorne planske dokumente višeg reda, kao i sa gledišta uticaja na okruženje.
"Izgradnjom MHE gubimo najvrednije planinske vodotokove sa vodama I klase, staništa zaštićenih i stogo zaštićenih vrsta, perspektive za lokalne zajednice, obesmišlјava se zaštita kada deo toka ulazi u zaštićeno područje, a MHE se gradi na delu koji je izvan njega tj. na obodu. Mnoge opštine su ovo razumele i zabranile izgradnju MHE na svojim teritorijama, dok građani zahtevaju i iščekuju da se na nivou Republike ovi projekti zabrane ili jako restriktivno regulišu uz ukidanje podsticaja i povećanje naknada za korišćenje javnih dobara", dodaje Micić.
Na pitanje EURACTIV-a zbog čega je sve problematično posmatrati vodu kroz aspekt profita, Živković naglašava da je voda ljudsko pravo, priznato od strane Ujedinjenih nacija, što znači da svako treba da ima pristup čistoj pijaćoj vodi na neprofitnoj osnovi i da njom treba upravljati kao zajedničkim dobrom.
"Ostaviti pristup vodi kao ograničenom prirodnom dobru ekonomskim parametrima, znači ostavljanje na suvom ljudi koji ne mogu da plate tržišnu cenu, čime se direktno ugrožava njihovo zdravlje i pravo na život. Dostupnost vode je već dodatno pogoršana trostrukom planetarnom krizom: klimatskim promenama, gubitkom biodiverziteta i zagađenjem, što utiče na život i zdravlje milijardi ljudi širom sveta. Nije ni Srbija daleko od toga. Zrenjanin već 19 godina nema zdravstveno ispravnu vodu za piće, stanovnici ovog grada vodu kupuju u balonima. Oni koji novca nemaju piju zagađenu vodu i time ugrožavaju svoje zdravlje. Upravo u ovom okrugu je najkraći životni vek", objašnjava Živković.
Aktivistkinja dodaje da voda svakako ima različite namene (poljoprivreda, privreda, energetika, turizam) i da "Pravo na vodu" to ne negira.
"Samo tražimo da se primeni princip integralnog upravljanja vodama, koji uvažava dostupne količine vode i ređa sve te konkurentne interese tako što prioritizuje ljudsko pravo na vodu i očuvanje biodiverziteta. Kada pričamo o logici profita u oblasti voda, jedan od faktora ugrožavanja koji se često previdi je privatizacija komunalnih delatnosti i vodoprivrede. Sve zemlje koje su imale ovakve eksperimente su gorko zažalile zbog njih, jer su građani dobili skuplju, a goru uslugu. Zato se sada ova preduzeća rekomunalizuju. Najskoriji primer je iz Atine i Soluna od prošlog meseca", objašnjava Živković.
Na primeru spomenutog Zrenjanina oslikava se "opasnost od klijentelizma, investitorski skrojenih zakona i nepostojanja sistema vladavine prava i pravne sigurnosti", kaže aktivistkinja:
"Ove godine je obeležena neslavna 19. godišnjica kako je voda za piće proglašena zdravstveno neispravnom, a ovim problemom bavilo se čak pet gradonačelnika. Zbog ovog slučaja izmenjen je Zakon o komunalnim delatnostima, kojim je omogućena privatizacija usluge vodosnabdevanja. Takođe je nakon nekoliko propalih tendera i različitih tehnoloških rešenja, 2017. izgrađena fabrika za prečišćavanje vode koja i danas ne daje čistu vodu. Mi je zovemo Fabrika žednih. Ostaje i otvoreno pitanje konkretnih sumnji na malverzacije i hapšenja u vezi sa javnim nabavkama koje još uvek čekaju sudske epiloge."
S tim u vezi, postavlja se pitanje da li će se ikada i kako rešiti problem vodosnabdevanja u ovom vojvođanskom gradu.
"Bilo da se izabere izgradnja novog, regionalnog vodovoda, ili da se na neki način ipak stavi u pogon postojeća fabrika za prečišćavanje vode, ono što smatramo da je neophodno da se uradi je da se komunalne delatnosti vrate u isključivu nadležnost institucija. Pored toga, neophodno je uspostaviti dijalog o rešenju ovog višedecenijskog problema, moramo se kao društvo dogovoriti na koji način možemo i treba da ga rešimo, što se nikada nije desilo. Svi pokušaji su bili van očiju javnosti praćeni aferama i rezultat je takav kakav je", smatra Živković.
Iako je sa dugogodišnjim problemima u Zrenjaninu javnost u Srbiji upoznata, zapravo ne postoji mesto u kome situacija nije kritična po pitanju vodosnabdevanja, dodaje Micić.
"Nema vodovoda u Srbiji koji se ne suočava sa enormnim gubicima na mreži - u Beogradu oko 30%, Kragujevcu 42%, Užicu 54%, a ima i gorih primera. Zabrinjava neodgovarajući odnos prema vodoizvorištima podzemnih voda koje su sada u dobrom stanju, poput Makiša u Beogradu. Posebno je loša situacija u centralnoj Srbiji sa seoskim vodovodima u pogledu upravljanja, kvaliteta i dostupnosti vode i stanja infrastrukture. Elaborati o zonoma sanitarne zaštite se nedosledno ili uopšte ne sprovode. A lokalne samouprave nemaju dovoljno ekonomske snage da saniraju mrežu i svedu gubitke na tehnički i ekonomski prihvatljiv nivo. Da bi se ovi problemi prevazišli potrebna je odlučna, koordinisana i posvećena akcija svih nivoa vlasti", objašnja Micić.
Iako je problem zagađenja voda prisutan širom Srbije, najkritičnije su ravničarske reke.
"Problem zagađenja voda u Srbiji je veliki pri čemu su najzagađenije ravničarske reke iako imaju najveću sposobnost samoprečišćavanja, zbog ogromnih količina industrijskih, komunalnih i rudarskih otpadnih voda koje se u njih upuštaju, gotovo po pravilu, bez prečišćavanja. U dobrom ekološkom statusu su reke u našim brdsko - planinskim krajevima, ali su one ugrožene potpuno drugačije - masovnom izgradnjom MHE. Verovatno su u najgorem stanju akumulacije. S druge strane, zagađenje podzemnih voda je mnogo teže sanirati ili gotovo nemoguće i za to su potrebne stotine godina. Podzemne vode su važne za Srbiju jer upravo na njih može da se osloni kao na sigurnu rezervu kada naiđu suše, pod uslovom da ne ode u nadeksploataciju, što se desilo u Vojvodini. Njih najviše ugrožava infiltracija zagađujućih materija, najčešće iz septičih jama ili čak direktog upuštanja u napuštene bunare. Srbija je zemlja siromašna vodom i neophodan je vrlo odgovoran i brižljiv odnos prema ovom prirodnom dobru", upozorava Micić.
Republika Srbija ima Zakon o vodama, koji je relativno dobar, smatra ovaj aktivista, inače pravnik po obrazovanju.
"U velikoj meri je njegovim usvajanjem izvršena transpozicija Okvirne direktive o vodama kao najznačajnije, krovne direktive u domaće zakonodavstvo, dok transpozicija drugih povezanih direktiva od značaja za sektor voda i zaštitu životne sredine kasni. Sve aktivnosti koje su planirane kao deo pristupnog procesa u EU zahtevaju velike reforme upravljanja vodama i treba da budu praćene odgovarajućim reformama finansija, tj. neophodna su znatno veća budžetska izdvajanja za ovu oblast", kaže Micić.
Razlike između domaćeg i međunarodnog pravnog poretka ogledaju se i u pravu na vodu kao ljudskom pravu, koje u srpskim propisima nije eksplicitno prepoznato, niti garantovano.
"Govoreći specifično o Zakonu o vodama, ističu se prvenstveno problemi primene. Oni su normativni, organizacioni, kadrovski, materijalno - tehnički i dr. Srbiji su neophodne jake institucije u kojima rade stručni ljudi posvećeni rešavanju nagomilanih problema. To danas nije slučaj. Po ovom Zakonu je 2011. osnovana Konferencije za vode, a članovi su imenovani tek 10 godina kasnije. Ni danas nije počela da radi u punom kapacitetu. U Odelјenju vodne inspekcije je sistematizovano 49 inspektora od čega je popunjeno samo 13 radnih mesta vodnih inspektora, a prosečna starost vodnih inspektora je 55 godina. Ovakvo stanje je praktično u svim institucijama koje se bave upravljanjem i zaštitom voda", dodaje pravnik.
"Pravo na vodu" se bavi svim ovim mnogobrojnim problemima, a nedavno su pokrenuli i inicijativu "Javne česme za sve" i uputili apel institucijama za sanaciju starih i izgradnju novih javnih česmi, uzimajući u obzir podatke o toplotnim ostrvima i gustini naseljenosti.
"Klimatske promene uzrok su sve češćih ekstremnih temperatura, posledično ugrožavajući zdravlje ljudi. Samo tokom leta 2003. godine u Evropi je zabeležena smrtnost od preko 70.000 osoba. Kada se pogledaju prosečne godišnje temperature, trend rasta u poslednje dve decenije je očigledan: poslednjih 8 godina bile su najtoplije prema prosečnoj temperaturi od kako se vrše merenja (od 1880. godine), a 2022. godina je bila peta najtoplija godina ikada. Ako znamo da se Srbija nalazi na prostoru koje je izuzetno ranjivo na suše, moramo učiniti sve da zaštitimo zdravlje stanovništva i obezbedimo ljudsko pravo na čistu pijaću vodu", objašnjava Živković zašto su pokrenuli inicijativu i dodaje:
"Javne česme predstavljaju besplatan i pristupačan izvor vode za piće, što je naročito važno tokom letnjih meseci kada su rashlađivanje i unos tečnosti od najvećeg značaja u prevenciji sunčanice i toplotnog udara. Korišćenjem vode sa javnih česmi smanjuje se upotreba flaširane vode, a tako i plastike koja zagađuje životnu okolinu. One su vitalno značajne za sve stanovnike neformalnih naselja koje nemaju nikakvu infrastrukturu", kaže aktivistkinja.
U ovom poduhvatu obraćaju se i građanima.
"U okviru kampanje, od 10. avgusta do 10. septembra, organizujemo "Foto-safari" u kojem smo pozvali sve da fotografišu javne česme u svom kraju i da podele neku zanimljivu informaciju o njima. 100 najlepših fotografija, koje prate kreativni opisi, osvojiće "Pravo na vodu" staklenu čašu. Ovom akcijom želimo da svi postanu svesni važnosti dostupnosti vode za piće", objašnjava Živković.
Da nije sve bezuspešno kada je u pitanju borba za čistu i zdravu vodu, pokazuje i nedavna poseta selu Dadince, kada su predstavnike inicijative "Pravo na vodu" meštani pozvali na proslavu koju su organizovali.
"Imali smo zaista prelep povod za tu posetu, a to je činjenica da smo uspeli da zaustavimo štetan projekat izgradnje treće mini hidroelektrane na Rupskoj reci, koja prolazi kroz selo Dadince, a iz koje se vodom snabdeva 15.000 stanovnika tog kraja. I pored obećanja lokalne samouprave da se ova MHE neće izgraditi, u decembru prošle godine su meštane zatekle mašine. Oni su sprečili početak radova i svojim telima branili reku čak 160 dana. 'Pravo na vodu' im je tu pomoglo stručnim znanjem i iskustvom borbe za vodna dobra koju vodimo od 2019. godine širom Srbije, regionalno kroz savez Odbranimo r(ij)eke Balkana, a nivou Evrope kroz Evropski pokret za vode, čija smo članica", kaže aktivistkinja.
Njihovo zalaganje, kao i ova sinergija na više nivoa su dali rezultat.
"Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture je poništilo građevinsku dozvolu, a inspekcija Ministarstva energetike podnela krivične i prekršajne prijave za brojne nezakonitosti u ovom postupku. Što je najvažnije, još jednom smo pokazali da udruženi i aktivni ljudi mogu da sačuvaju svoja prirodna dobra", zaključuje Živković.
(EURACTIV.rs)