Kako zagađenje vazduha utiče na čulo mirisa, i da li ono vremenom postaje sve slabije? Rezultati istraživanja koje je trajalo četiri godine su zabrinjavajući, upozorava autor studije.
Ljudsko čulo mirisa jedan je od najbogatijih i najsveobuhvatnijih "prozora" u svet oko nas. Igra vitalnu ulogu u našem osećaju ukusa, našim društvenim interakcijama i čak nam pomaže da osetimo opasnost. Ali pretnja koja dolazi iz vazduha ugrožava naše čulo mirisa, piše "Bi-Bi-Si".
Za mnoge ljude, korona virus doneo je prvi susret sa anosmijom, ili gubitkom čula mirisa. Ovaj problem može da ima dubok efekat na naše ukupno stanje i kvalitet života. Ali dok iznenadna respiratorna infekcija dovodi do privremenog gubitka ovog čula, stručnjaci navode da je moguće da naše čulo mirisa erodira godinama unazad usled - zagađenja vazduha.
Izlaganje PM2.5 česticama, koje se nalaze u vazduhu zbog sagorevanja goriva u vozilima, elektranama i našim domovima, ranije je dovođeno u vezu sa disfunkcijama mirisa, ali uglavnom u industrijama koje nose veći rizik od izlaganja ovim česticama. Ali nova istraživanja otkrivaju da je potencijalna šteta mnogo rasprostranjenija jer je nanosi zagađenje koje udišemo svakog dana.
Gde nastaje problem sa čulom mirisa?
Između mozga i nosne šupljine, nalazi se takozvani mirisni ili olfaktorni bulbus. Komadić tkiva bogat nervnim završecima od esencijalne je važnosti za naš doživljaj mirisa i sveta oko sebe, a ujedno je i prva linija borbe od virusa i čestica koje pokušavaju da dopru do mozga. Ali sa konstantnim izlaganjem napadima, ovaj sistem odbrane vremenom se istroši, ili naruši.
Profesor Murugapan Ramanatan junior, rinolog sa Medicinskog univerziteta Džons Hopkins u Baltimoru, jedan je od retkih stručnjaka u polju anosmije. Njegovo istraživanje fokusirano je na pitanje, da li zagađenje polako, ali sigurno, utiče na to da ljudska vrsta izgubi čulo mirisa?
"Naši podaci pokazuju da je šansa za razvijanje anosmije 1,6 do 1,7 puta veća ukoliko se konstantno izlažemo česticama zagađenja", rekao je on za "Bi-Bi-Si".
Profesor Ramanatan želeo je da utvrdi postoji li veza između sve većeg broja pacijenata sa anosmijom, i zagađenosti područja u kojima žive. Do skoro, nije bilo mnogo naučnih istraživanja na ovu temu. Jedno od upečatljivijih sprovedeno je u Meksiko Sitiju 2006. godine. Tada je učesnicima studije dato da mirišu pomorandže i kafu da bi se utvrdilo da li je njihovo čulo slabije od ljudi koji žive u ruralnim područjima. Meksiko Siti se često bori sa ogromnom količinom zagađenja u vazduhu.
Profesor Ramanatan sproveo je istraživanje tokom četiri godine u oblasti Baltimora. Obuhvaćeno je 2,690 pacijenata koji su se u njegovu bolnicu javljali sa simptomima anosmije. Oko 20 odsto njih imalo je anosmiju, i najveći deo njih nisu bili pušači, jer dugotrajno konzumiranje duvana utiče na čulo mirisa.
Utvrđeno je da je koncentracija PM.25 čestica zaista više u delovima gde su živeli ti pacijenti, u odnosu na kontrolna područja zdravih učesnika studije. Čak i kada se uzmu u obzir faktori kao što su pol, rasa, indeks telesne mase, korišćenje alkohola ili duvana, rezultati su ostali isti.
"Čak i malo izlaganje ambijentalnim PM2.5 česticama povećava šanse za anosmiju", navodi profesor Ramanatan.
Dve novije studije, sprovedene u Italiji i Brazilu, dale su slične rezultate. Italijani su analizirali čulo mirisa tinejdžera i mladih odraslih osoba, i zaključili da su manje osetljivi na mirise ako žive u područjima gde je visoka koncentracija azod-dioksida, zagađivača koji nastaje sagorevanjem fosilnih goriva. Brazilska studija je takođe utvrdila da više zagađenja u vazduhu znači slabije čulo mirisa kod stanovnika analiziranog područja.
Kako tačno zagađenje utiče na čulo mirisa?
Profesor Ramanatan navodi dva moguća puta. Prvi podrazumeva da čestice prolaze kroz olfaktorni bulbus i ulaze u mozak, gde izazivaju upale tkiva. Olfaktorni nervi su u mozgu ali pri dnu lobanje, kroz rupice, prolaze do nosa. Ovu tvrdnju donekle potvrđuje i istraživanje sprovedeno u Velikoj Britaniji 2016. godine, kada su čestice metala pronađene u ljudskom mozgu i smatra se da su tu stigle kroz nos.
Drugi potencijalni put čak ni ne zahteva da čestice prođu do mozga. Kada se svakodnevno nalaze u dodiru sa olfaktornim bulbusom, direktno izazivaju upalu nerava u njemu i polako ih razaraju.
Nije, stoga, iznenađenje što se anosmija najčešće sreće kod starijih ljudi čiji su nosevi duže izloženi zagađenju vazduha. "Bi-Bi-Si" navodi da je zabrinjavajuća činjenica da u studiji u Baltimoru veliki broj pacijenata sa problemima čula mirisa čak ni ne živi u izuzetno zagađenim oblastima, što sugeriše da je čak i mali nivo zagađenja problematičan ako je u pitanju dugotrajno izlaganje ovim česticama.
Gubitak čula mirisa dovodi se u vezu sa većim rizikom od depresije, anksioznosti, gojaznosti, neuhranjenosti i trovanja hranom. Razlozi deluju očigledno, ali slabije čulo mirisa može da nas natera i da više solimo hranu ili joj dodajemo više masnoće, što dalje dovodi do problema sa srcem i krvnim sudovima. Važi i obrnuto - slabo čulo mirisa može nas navesti da izgubimo interesovanje za hranu, što dovodi do neuhranjenosti kao čestog problema kod starijih osoba.
Pre dve godine, Svetska zdravstvena organizacija je promenila preporuke vezane sa maksimalno godišnje izlaganje PM2.5 česticama. Sa deset je količina prepolovljena na pet mikrograma po kubnom metru.
(EURACTIV.rs)