Nakon što je pacijent prošao opsežan proces skrininga i razgovora sa lekarima i psihijatrom, neurohirurg ga je pitao da li želi da bude jedan od prvih u svetu koji će se podvrgnuti ovoj eksperimentalnoj proceduri.

Ovaj 66-godišnjak, koji je živeo sam, spremao je večeru kada je izgubio ravnotežu, pao na pod i nije mogao da se podigne.

"Svaki put kada bih se pridigao, kolena bi mi pokleknula i ponovo bih pao", sećao se Nikolas.

Skoro 795.000 ljudi u Sjedinjenim Američkim Državama godišnje doživi moždani udar. Nikolas je bio jedan od njih. Moždani udar je peti najčešći uzrok smrti u SAD, ali je i jedan od vodećih uzroka invaliditeta. Za sada je fizikalna i radna terapija jedina opcija da se pomogne ljudima poput Nikolasa, ali to nije bilo dovoljno da mu se vrate sve fizičke sposobnosti.

Nikolas se dobrovoljno prijavio da postane jedan od prvih ljudi na svetu koji će pokušati da povrati funkciju svog tela uz pomoć male sprave umetnute u mozaki grudni koš za koju su se lekari nadali da će ih stimulisati na akciju - čak i delove mozga koje moždani udar kao da je izbrisao.

Rezultati - detaljno prikazani u studiji objavljenoj u časopisu Nature Medicine - bili su nada za Nikolasa, i ako bi mogli da se ponove, pomogli bi hiljadama ljudi koji su ostali invalidi zbog moždanog udara.

Izvor: Screenshot Youtube/BYU Universe

Prvi pokušaj oporavka

Nakon te strašne noći 2017. godine, Nikolas je prošao višemesečnu fizikalnu i radnu terapiju, povrativši samo neke od svojih sposobnosti.

"Mislio sam da ću doživotno ostati invalid. Prioritet mi je bio da ponovo prohodam", rekao je.

Levu stranu gotovo da nije mogao da pomera. Rano skeniranje je pokazalo da je jedna od glavnih arterija u njegovom mozgu prestala da se snabdeva krvlju, zbog čega je deo desne strane mozga odumro, a leva strana tela mu je bila nepokretna.

Naporno je radio tokom terapije i počeo je da hoda. Takođe je vratio malo pokreta u ramenu i laktu, ali ruku u početku uopšte nije mogao da pomeri. Na kraju je uspevao da uhvati predmete, ali pomeranje zgloba gore-dole činilo se nemogućim.

Otprilike godinu dana nakon njegovog moždanog udara i nakon meseci fizikalne terapije, njegovi lekari su mislili da je to otprilike sav napredak koji će postići.

"Očekivanja su bila loša", rekao je neurohirurg dr Andre Mačado sa Klivlendske klinike, koji je lečio Nikolasa. "Uprkos ranim poboljšanjima, bio je stabilan, ali više nije napredovao. Tako da je verovatnoća da će sam dalje poboljšati svoje stanje bila mala."

Izvor: Screenshot Youtube/BYU Universe

"Morali smo da inoviramo"

Mačado godinama radi sa tehnologijom koja se zove duboka moždana stimulacija, u kojoj doktori ugrađuju elektrode u određene oblasti mozga koje proizvode električne impulse za regulisanje abnormalnih impulsa. Uspešno ga je koristio kod ljudi sa Parkinsonovom bolešću, ali ne i sa onima koji su doživeli moždani udar.

U ranijim ispitivanjima, istraživači su pokušali da iskoriste tehnologiju da direktno stimulišu delove mozga u kojima je došlo do moždanog udara. U početku je ideja obećavala, rekao je Mačado, ali nije uspela u velikom kliničkom ispitivanju.

"Morali smo da inoviramo", rekao je Mačado.

Umesto da stimulišu deo mozga gde se moždani udar dogodio, pomislio je, možda bi trebalo da ciljaju deo malog mozga koji se zove zupčasto jedro.

Mali mozak pomaže u ravnoteži, utičući na hodanje i pokrete ruku. Zupčasto jedro prikuplja informacije iz malog mozga i pomaže da se prevedu u cerebralni korteks. Sa svojim visokim stepenom povezanosti, Mačado je mislio da bi to mogao biti dobar put da se reflektuju efekti stimulacije na druge delove mozga, uključujući čak i deo koji je ostao disfunkcionalan zbog moždanog udara.

Nikolas je pročitao o radu na internetu i prijavio se da bude deo Mačadovog eksperimenta. Nakon što je prošao opsežan proces skrininga i razgovora sa lekarima i psihijatrom, neurohirurg je pitao da li želi da bude jedan od prvih u svetu koji će se podvrgnuti ovoj eksperimentalnoj proceduri.

"Bio sam spreman da odustanem"

Lekari ga nisu odmah operisali. Prvo, Nikolasu je bilo potrebno više fizikalne terapije sa Mačadovim timom da bi videli koliko će se poboljšati samo uz pomoć toga. Onda je došao dan za operaciju.

"Bio sam prestravljen i spreman da odustanem", rekao je Nikolas.

Kao i kod svake operacije, procedura nije bila bez rizika. Postojala je šansa da ona neće uspeti ili bi mogla da pogorša njegovo stanje, a postojala je i mala šansa da bi mogao da umre.

"Nismo znali koliko će biti korisna", rekao je Mačado, koji se, kako kaže, divi ljudima voljnim da budu deo istraživanja.

Izvor: Screenshot Youtube/BYU Universe

"Postoji određeni stepen altruizma pacijenata koji učestvuju u kliničkom ispitivanju. Oni žele da im bude bolje, naravno, ali takođe žele da učimo jer veruju da ćemo moći da pomognemo nekom drugom", rekao je on.

Nikolasova operacija uključivala je postavljanje elektrode, žice, u mali mozak, na zadnjem delu. Lekari su spojili žicu na mali uređaj ispod kože njegovih grudi.

Kada se Nikolas probudio, rekao je, osetio je olakšanje.

"Bio sam zabrinut da ću izgubiti pamćenje i da ne prepoznajem ljude", rekao je. "Počeo sam da se prisećam svega što sam mogao da uradim ili ko sam i zbog čega sam bio tu i šta sam radio i da se sećam svoje porodice."

Hirurški uspeh

Nikolasova prva stanica bila je fizikalna terapija, a posle nekoliko meseci lekari su uključili sistem duboke moždane stimulacije. Prilagođavali su ga nekoliko nedelja dok je Nikolas radio još više fizikalne terapije.

Posle nekoliko meseci, Nikolas je počeo da shvata da uređaj pomaže. Nije to mogao da oseti u glavi, ali je počeo da dobija pokrete u levoj ruci. Počelo je sve lakše da obavlja stvari po kući, kao što su pranje sudova, rad u bašti, kuvanje i pospremanje. Takođe je počeo lakše da hoda.

"Bez operacije bio bih sa mnogo većim stepenom invaliditeta nego sada", rekao je Nikolas i dodao da misli da ne bi mogao da živi sam bez te intervencije. Procenjuje da mu je 40% do 50% bolje nego posle fizikalne terapije.

Izvor: Screenshot Youtube/BYU Universe

Mačado je rekao da je "prijatno iznenađen" svime što Nikolas može da uradi. Na skali koju doktori obično koriste za procenu oporavka od moždanog udara, gde je poboljšanje oko šest ili osam poena, on bi Nikolasovo poboljšanje ocenio sa oko 15.

"On zapravo može ponovo da radi praktične, svakodnevne stvari", rekao je Mačado. "Ceo moj tim je bio veoma srećan."

U okviru eksperimenta, lekari su izvadili uređaj, a Nikolas više ne ide na fizikalnu terapiju. Nada se da će jednog dana ponovo svirati gitaru, ali za sada je njegov napredak koji je doživeo već izuzetan.

"Bio je to najbolji osećaj na svetu. Bio sam tako srećan, tako samouveren", rekao je Nikolas. "Imao sam nadu."

Mačado veruje da bi duboka stimulacija mozga, pored fizikalne terapije, mogla pomoći da se poboljša kretanje za mnogo više ljudi, čak i godinama nakon moždanog udara.

"Ovo može preći iz nade, što je danas, u možda tretman koji će biti standardna procedura u budućnosti", rekao je on.

(EURACTIV.rs)