U Srbiji je jako mali broj objekata prilagođen osobama sa invaliditetom, a prepreka ima na sve strane, od neadekvatnih autobusa, delova ulica i trotoara, ulaza u banke, institucije, ugostiteljske objekte bez prilaza
Šta može da radi osoba sa invaliditetom? Može sve – da studira, zaposli se, bude uspešna u svom poslu, druži se, putuje, ima hobije... Šta im društvo i država omogućavaju? Gotovo ništa, jer se zbog nepristupačnosti prve prepreke nalaze već na samom startu, kad izađu iz kuće.
Savez za pristupačnost Srbije sproveo je istraživanje o tome koliko su ugostiteljski objekti u Beogradu dostupni osobama sa invaliditetom, a o rezultatima do kojih su došli, kako izgleda život u Srbiji u invalidskim kolicima, ali i ostalim preprekama za EURACTIV je govorila predsednica Upravnog odbora saveza Ljupka Mihajlovska.
I kao osoba sa invaliditetom i kao zaposlena u Kancelariji za podršku studentima sa invaliditetom Univerziteta u Beogradu, Ljupka može "iz prve ruke" da sagleda i analizira život osobe u kolicima u Srbiji.
Dogovarajući se za ovaj intervju, u centru Beograda našle smo jedan restoran prilagođen osobama sa invaliditetom, u koji možemo da uđemo. Međutim i tu su standardi ispunjeni do pola – do samog stola Ljupka je morala preko stepenika. Iako je stepenik bio mali, iako se ljubazan konobar odmah ponudio da pomogne, Ljupka je objasnila da to nije poenta – osobu u kolicima niko ne treba da nosi već da joj se omogući pristupačan prilaz. A, dalje ona može sama.
"Nijedna država nije dovoljno bogata da može da isključi deo populacije kojoj pripadaju osobe sa invaliditetom. A, ukoliko ne gradite sredinu bez barijera, vi te ljude isključujete iz društva. Kada govorimo o invaliditetu, koji je nastao u interakciji sa okruženjem koje je nepristupačno, on je veći u Srbiji nego u drugim državama. Ako ja, na primer, mogu u Beču da uđem autobus ili metro da se vozim bez ikakvih problema, a koristim kolica, dok s druge strane to ne mogu u Srbiji, da li je problem u mojim kolicima ili u tom prevozu?" rekla je za naš portal.
Gde se vidi nepristupačnost?
Na svakom koraku - od neadekvatnih autobusa, delova ulica i trotoara, ulaza u banke, institucije, ugostiteljske objekte. Potrebno je ispuniti nekoliko kriterijuma – od pristupačnog prilaza objektu, adekvatnog parking mesta, kretanja kroz objekat, prilagođenog toaleta.
"Postoji u Beogradu jedan ekskluzivan noćni klub gde smo pre izvesnog vremena slavili rođendan mog druga. Svaki separe ima svoj toalet, ali ja nisam mogla ni u jedan da uđem. To je neprihvatljivo. Ja hoću da uđem negde, da ostavim svoj novac, a zapravo ne mogu skoro nigde. Onda imate mesta gde može da se uđe, ali imaju barske stolove, pa mi je glava praktično ispod stola, ili lokal ima spratove na koje mi ne možemo", kaže nam ona.
Prisetila se izjave jedne aktivistkinje koja joj je rekla da izgleda kao da "plaćaju porez na svoj invaliditet", upravo zbog toga što u određenim situacijama moraju da plaćaju dodatno upravo tražeći prilagođeni sadržaj, koji je dostupan uglavnom u ekskluzivnim, a samim tim i skupim objektima.
"U Srbiji je dodatni problem jer i kad hoću da trošim svoj novac, ja to ne mogu. Ispada da veća prava imam u tuđoj nego u svojoj zemlji," kaže Ljupka.
Šta država (ne) radi?
Jedan od ključnih problema je nedostatak svesti o tome da pristupačnost treba posmatrati kao investiciju, a ne kao trošak. Na primer, instalacija lifta, mokrog čvora, sistema grejanja ili električne infrastrukture može se činiti skupom merom, ali dugoročno gledano, ove investicije doprinose boljoj pristupačnosti za sve građane.
Uprkos postojanju zakona koji propisuju pristupačnost, nedostaje sistem kontrole i sankcija, smatra predsednica Upravnog odbora Saveza za pristupačnost, a kao rešenje vidi celovit akcioni plan, podeljen po fazama, koji će pomoći da se sistematski uklone barijere i postigne pristupačnost u svim segmentima društva.
Šta kažu nadležne institucije kad im se obrate? "Želja postoji, da se nešto uradi, ali izostaju konkretne akcije"; "Napretka ima, ali je spor,”ovako bismo mogli da sumiramo pitanje o učešću institucija u uklanjanju barijera.
"Ne možete nešto raditi ispočetka i u startu ga praviti nepristupačnim. Radi se ulica, a ne "obori" ivičnjak, pa mi moramo da pišemo niz prijava. Nabavljaju se autobusi koji nemaju automatsku rampu za ulazak. Iz Grada imaju ideju da se obezbedi Kancelarija, gde bi postojao savetnik koji bi proveravao svaki infrastrukturni projekat. To bi bilo dobro, ali mora i u ostalim delovima Srbije da postoji", kaže ona i objašnjava da Srbiji nedostaju inspekcijski nadzor, kontrola, praćenje statističkih podataka, koji bi pomogli da se vidi na kom polju stvari funkcionišu kako treba, na kojim još treba raditi.
Više od polovine osoba sa invaliditetom u Srbiji, 56 odsto, nije u proteklim godinama boravilo u nekoj od domaćih banja, delom zbog nepristupačnosti, delom zbog nemogućnosti da dobiju finansiranje boravka u banji iz RFZO ili PIO fonda.
Nakon istraživanja o pristupačnosti banja u Srbiji, Ljupka kaže da su imali sastanak u Vladi Srbije, gde su se čuli neki pozitivni komentari. Napravljen je dogovor da se Savez aktivno uključi u projekat Ministarstva za javno ulaganje, koji obuhvata rekonstrukciju banje kod Medveđe, koja će u potpunosti biti pristupačna.
Napravljen je dogovor i sa MUP-om o pooštravanju kazne za zauzimanje parking mesta rezervisanih za osobe sa invaliditetom. Visina kazne je sada duplirana, sa pet na deset hiljada dinara.
Zaposlenje kao nova barijera
Prema informacijama Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ), do kraja jula ove godine registrovano je 10.980 nezaposlenih osoba sa invaliditetom u Srbiji. Međutim, do 21. avgusta ove godine, uspelo je da se zaposli samo 2.140 osoba iz ove populacije.
Važno je napomenuti da prema Nacionalnoj službi za zapošljavanje, nijedna institucija u Srbiji ne poseduje potpune podatke o osobama sa invaliditetom, pa se ove brojke ne smatraju konačnim.
U vezi sa zaposlenjem osoba sa invaliditetom, u Srbiji su uslovi rada za ovu grupu ljudi regulisani Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osobe sa invaliditetom od 2009. godine. Prema ovom zakonu, kompanije sa 20 do 49 zaposlenih moraju zaposliti najmanje jednu osobu sa invaliditetom, dok se za svakih narednih 50 zaposlenih zahteva dodatno zapošljavanje još jedne osobe iz ove kategorije. U suprotnom, firme će biti podložne plaćanju penala u visini polovine prosečne plate na godišnjem nivou.
(J.N./EURACTIV.rs)