Zone bez dece postale su izuzetno popularne poslednjih godina u ovoj zemlji. Stotine ovih zona se pojavilo, sa ciljem da se odraslima obezbedi okruženje bez smetnji.
Za zemlju sa najnižom stopom nataliteta na svetu - koja je potrošila stotine milijardi dolara pokušavajući da podstakne žene da više rađaju - ideja da se deci zabrani pristup mestima kao što su kafići i restorani može izgledati malo kontraproduktivno.
Ali u Južnoj Koreji, „zone bez dece" postale su izuzetno popularne poslednjih godina. Stotine ovih zona se pojavilo širom zemlje, sa ciljem da se odraslima obezbedi okruženje bez smetnji. Postoji skoro 80 takvih zona samo na ostrvu Čedžu, prema lokalnom istraživačkom centru, i više od četiri stotine u ostatku zemlje.
Međutim, sada se preispituju odluke da se ograniči pristup deci na toliko mesta, što je podstaknuto zabrinutošću zbog rastućih demografskih problema u zemlji.
Pored najniže stope nataliteta na svetu, stanovništo Južne Koreje je među onima koji najbrže stare, zbog čega su se pojavili i problemi u vezi sa finansiranjem penzija i zdravstvene zaštite sve većeg broja penzionera na osnovu prihoda od poreza koji zavisi od radnika kojih polako nestaje.
Prošle godine, stopa nataliteta Južne Koreje pala je na rekordno niskih 0,78 - ni upola od 2,1 koliko je potrebno za stabilnu populaciju. S obzirom na to da se mladi Južnokorejci već suočavaju sa višestrukim pritiscima - od ogromnih troškova nekretnina i dugih radnih nedelja do rastuće ekonomske nesigurnosti - kritičari kažu da je poslednje što zemlji treba još jedna stvar koja će naterati mlade da dvaput razmisle o zasnivanju porodice.
Vlada bi, ističu, to trebalo da zna bolje od bilo koga. Na kraju krajeva, potrošila je više od 200 milijardi dolara u proteklih 16 godina pokušavajući da podstakne više ljudi da imaju decu. Kritičari sugerišu da, umesto da baca više novca na problem, vlada treba da radi na promeni stava društva prema mladima.
„Društvo se mora ponovo roditi"
S obzirom na to da ankete pokazuju da većina Južnokorejaca podržava zone bez dece, promena tog načina razmišljanja neće biti laka. Ali postoje znaci da se mišljenja mogu promeniti.
Poslednjih nedelja, otpor ovim zonama je dobio na zamahu zahvaljujući poslanici Jong Hje-in koja je, u znak protesta povodom obeležavanja Dana deteta, odvela svog dvogodišnjeg sina u Narodnu skupštinu - gde nije dozvoljeno dovoditi bebe.
„Svakodnevni život sa decom nije lak", rekla je poslanicima. „Naše društvo mora da se ponovo rodi u društvo u kojem su uključena i deca."
Ostrvo Čedžu - turistička atrakcija na južnom delu Korejskog poluostrva - nedavno je raspravljalo o prvom zakonu u zemlji koji ima za cilj da takve zone učini nelegalnim (iako ako bude usvojen, odnosio bi se samo na ostrvo). Ovaj potez pokrajinskih vlasti dolazi usred sve veće zabrinutosti da nametnute starosne granice (od strane brojnih smeštaja) mogu naštetiti ostrvu koje zavisi od turizma.
Kritičari kažu da problem ide dublje od izgubljenih poslovnih prilika. Neki vide zone bez dece kao neopravdan čin starosne diskriminacije koji je u suprotnosti sa korejskim ustavom.
Nacionalna komisija za ljudska prava Koreje je 2017. godine ocenila da zone u kojima je zabranjeno da borave dece krše pravo na jednakost i pozvala je preduzeća da prekinu tu praksu, što je bila prva zvanična izjava jedne državne institucije po tom pitanju. Komisija je citirala klauzulu 11 ustava, koja zabranjuje diskriminaciju na osnovu pola, vere ili društvenog statusa, i ukazala na konvenciju UN koja propisuje da „nijedno dete ne treba da bude nepravedno tretirano po bilo kom osnovu".
Odluka je doneta kao odgovor na peticiju oca troje dece koji sa njima nije mogao da uđe u italijanski restoran na Čedžu. Ali to nije pravno obavezujuće i kritičari kažu da stalna popularnost zona bez dece naglašava koliko će biti teško promeniti način razmišljanja ljudi.
Sudbonosna čorba i popularna ideja
Smatra se da južnokorejske zone sa zabranjenim pristupom deci datiraju od incidenta iz 2012. godine, kada je u jednom restoranu konobar noseći vruću supu slučajno opekao dete. Incident je izazvao pometnju, nakon što je majka deteta objavila niz postova na društvenim mrežama u kojima je napala restoran.
U početku je bilo mnogo simpatija javnosti prema majci jer se činilo da slučaj ima paralele sa drugim incidentima u kojima su ustanove bile prinuđene da plate odštetu nakon nesreća sa decom.
Ali raspoloženje javnosti počelo je da se menja nakon što su se pojavili snimci sigurnosnih kamera na kojima se vidi dete kako trči okolo nekoliko trenutaka pre toga. Mnogi su počeli da okrivljuju majku što nije obuzdala svoje dete.
„Onda se tokom narednih nekoliko godina na društvenim mrežama razvila diskusija o pravima i odgovornostima roditelja i staratelja male dece u javnim prostorima i privatnim preduzećima", rekla je Boni Tiland, univerzitetska profesorka specijalizovana za kulturu Južne Koreje koja je nekada predavala na Univerzitetu Jonsei u Seulu, a sada radi na Univerzitetu u Lajdenu, u Holandiji.
Do 2014, kaže ona, zone bez dece postale su uobičajeni prizor, „najčešće u kafićima, ali i u nekim restoranima i drugim preduzećima".
Tokom godina, popularnost ovih zona je rasla, a istraživanje Hankook Research-a 2021. godine pokazalo je da je više od 7 od 10 odraslih bilo za njih, a manje od 2 od 10 protiv (ostali su bili neodlučni). I ne podržavaju ove zone samo odrasli koji nemaju decu. U Južnoj Koreji je toliko široko priznato pravo na mir i tišinu, pa su čak i mnogi roditelji te zone videli kao razumne i opravdane.
Majka dvoje dece Li Ji-eun iz Seula misli da je to odluka koju je najbolje prepustiti „vlasnicima preduzeća" - a ako se roditelju „to ne sviđa, onda mogu da traže zonu gde su dozvoljena deca".
Nisu svi roditelji toliko razumljivi. Kim Se-hi, takođe iz Seula, rekla je da se oseća „napadnuto kada vidim takav znak za zabranu dece u prodavnici".
„U Koreji već postoji toliko mržnje prema majkama sa terminima kao što su "mom-choong" ("majka buba", pogrdni izraz za majke koje brinu samo o svojoj deci, a druge ne poštuju) i mislim da zone bez dece to potvrđuju neku vrstu negativnog sentimenta prema majkama", rekla je ona.
Nema dece, nema repera, nema profesora
U međuvremenu, bilo bi pogrešno sugerisati da su samo najmlađi u društvu podložni takvim zahtevima „zoniranja".
Na ostrvu Čedžu nije neobično videti znakove u kampovima ili kućama za goste koji predviđaju i donju i gornju starosnu granicu za potencijalne goste. Na primer, postoje „zone bez tinejdžera" i „zone bez najstarijih", pa čak i mnogo zona koje ciljaju one između.
„Zone bez sredovečnih" postale su toliko brojne da su zajedno nazvane „zone bez ajae", što je žargonski izraz za „strica".
Jedan restoran u Seulu postao je poznat nakon što je „ljubazno odbio" ljude starije od 49 godina (na osnovu toga što bi muškarci tog uzrasta mogli da maltretiraju žensko osoblje), dok je 2021. godine kamp u Čedžu izazvao žestoku debatu obaveštenjem da ne prihvata rezervacije za ljude starije od 40 godina. Navodeći želju da se buka i upotreba alkohola svedu na minimum, navodi se da preferiraju žene u 20-im i 30-im godinama.
Među onima koji su izazvali pometnju na društvenim mrežama je kafić u Seulu koji se 2018. proglasio „zonom bez repera", „zonom bez Jutjuba", pa čak i „zonom bez profesora".
Ali većina takvih zona sledi sličnu logiku - sprečavanje uznemiravanja drugih gostiju. Na primer, zone bez Jutjuba postale su popularne kao odgovor na trend poznat kao „mukbang" (od reči za „jedenje" i „emitovanje") u kojem bi se neki pojavljivali u restoranima bez prethodnog pristanka da snimaju sebe kako jedu.
Tiland kaže da takve zone proističu iz snažnog poslovnog raspoloženja u zemlji. Uobičajeno razmišljanje je da je sasvim prirodno da vlasnici preduzeća imaju zadnju reč o tome koga prihvataju kao klijentelu, kaže ona.
Što se tiče zona bez dece, ona ima drugu teoriju.
„Korejci u 20-im i 30-im godinama, posebno, obično imaju jak koncept ličnog prostora i sve su manje tolerantni prema bučnoj deci u svojoj sredini i bučnim starijim ljudima", rekla je Tiland.
Ali takva razmišljanja treba da se preispitaju da bi se zemlja uhvatila u koštac sa svojim problemima sa stanovništvom, kaže Tiland, tvrdeći da oni „odražavaju zabrinjavajuću netoleranciju prema svima koji postoje na javnim mestima i koji su drugačiji od nas samih".
„Duboko ukorenjeni stavovi da svaka kategorija ljudi pripada „svom mestu" - a za majke je ovo dom, a ne učešće u javnom životu - jedan su od razloga zašto mlade žene nerado rađaju decu", rekla je ona.
Poslanica Jong došla je do sličnog saznanja nakon porođaja 2021. godine.
Patila je od postporođajne depresije i ostala je kod kuće prvih skoro 100 dana od rođenja deteta. Kada se konačno osećala dovoljno dobro da izvede dete u šetnju, iskustvo je bilo jako neprijatno.
„Kada smo pokušali da uđemo u obližnji kafić, odmah nam je zabranjen ulazak jer je to bila zona bez dece", priseća se ona u intervjuu za CNN. „Bila sam bespomoćna, u suzama. Činilo se kao da društvo ne želi ljude poput mene."
Ona kaže da se mnoge novopečene majke osećaju tako, navodeći slučaj koji istražuje ministarstvo rada u kojem je zaposlena majka, kompjuterski programer u vodećoj tehnološkoj firmi, izvršila samoubistvo i ostavila poruku: „Da li je majka koja radi grešnica?"
„Ja se bavim politikom da bih stvorila društvo u kojem zaposlene majke ne moraju da se osećaju kao da su grešnice", rekla je Jong.
Njen krajnji cilj je da brigu o deci učini „odgovornošću društva u celini, a ne individualnih staratelja i roditelja", za šta veruje da je jedini način da se prevaziđe populaciona kriza. Jedan od načina na koji se nada da će doneti ovu promenu jeste da se zalaganje za zakon o ravnopravnosti koji bi zabranio diskriminaciju na osnovu starosti.
Ali zakon nije jedini način, kaže ona. Ona smatra da vlada i lokalne vlasti mogu postići mnogo učenjem od drugih zemalja u kojima se porodice sa malom decom brzo provlače kroz redove na javnim mestima, kao što su muzeji i zoološki vrtovi.
Možda postoje i drugi načini za kompromis.
Barista Ahn Hi-jul kaže da se suočio sa situacijama u kafiću za koji je nekada radio, gde se činilo da roditelji nisu mogli da spreče svoju decu da ne izazivaju smetnje, ali on ipak ceni potrebu da se uspostavi ravnoteža između potreba roditelja i ljudi bez dece.
„Predlažem vreme bez dece, umesto zona bez dece", rekao je on, sugerišući da u mestima, na primer, bude dozvoljeno prisustvo deci do 17 časova, nakon čega bi tamo bili samo odrasli.
„Na kraju, oni su samo deca. To je najbolja sredina koju sam mogao da zamislim."
(EURACTIV.rs)