Sve veći broj radnika koji su isprobali nomadski način života govore da iza Instagram postova podstaknutih stalnim kretanjem i ružičastih blogova o putovanjima, stvarnost nije uvek tako glamurozna.
Digitalni nomad je postao kultni lik moderne ere rada na daljinu. Često su to profesionalni pisci ili IT radnici za računarom, koji šetaju ulicama živopisnog stranog grada ili kucaju po tastaturi u kafiću na plaži. Oni vide svet, upoznaju nove ljude, rade u slobodno vreme.
U digitalne nomade spadaju različiti radnici. Neki su frilenseri ili preduzetnici koji grade sopstveni biznis; drugi rade na udaljenim pozicijama sa punim radnim vremenom za kompanije širom sveta. Neki su redovno plaćeni, dok se drugi oslanjaju na ad-hok prihode. Uglavnom, kažu stručnjaci, mnogi od ovih radnika su dobro obrazovani.
Podaci stručnjaka pokazuju da je broj digitalnih nomada rastao tokom poslednjih nekoliko godina, naročito nakon pandemije Covid-19. Teško je odrediti tačan broj ovih radnika, ali jedan izveštaj američke konsultantske kompanije "MBO Partners" za 2022. procenjuje da je broj američkih digitalnih nomada doživeo zapanjujući rast od 131% od 2019. godine i da ih ima na milione.
Ipak, sve veći broj radnika koji su isprobali nomadski način života govore da iza objava na Instagramu podstaknutih stalnim kretanjem i prelepih blogova o putovanjima, stvarnost nije uvek tako glamurozna. Iako je bilo mnogo prednosti za radnike koji su isprobali ovakav način života, mnogi takođe kažu da je to uticalo na njihovo mentalno i fizičko zdravlje, pa čak i da ih čini siromašnijima.
Kao rezultat toga, neki nomadi su ostavili ovakav način života - i te silne poglede na more - iza sebe.
Godine 2011. Loren Džulif je dala otkaz u supermarketu u Velikoj Britaniji da bi videla svet. Pokrenula je veb stranicu za putovanja sa ciljem da finansira svoje avanture. Na njeno iznenađenje, za godinu dana je počela da zarađuje dovoljno da postane digitalni nomad.
„Volela sam putovanja. Moj san je uvek bio da vidim što je moguće više sveta, tako da kada sam počela da ga ostvarujem, odlučila sam da ga nikada ne napustim. Istražujući nove zemlje, osećala sam se živom i naučila sam toliko toga - o novim kulturama i sebi - skoro svakodnevno", kaže Loren.
Međutim, nakon pet godina, uzbuđenje zbog nomadskog načina života širom sveta počelo je da opada. Džulif, koja sada ima 34 godine, opisuje svoje putovanje - u početku idilično i nalik snovima - kao iscrpljujuće iskušenje, od kojeg je, na kraju, očajnički želela da pobegne. Život i rad u pokretu imali su neželjene posledice na njeno mentalno i fizičko zdravlje.
„Počela sam da imam gotovo svakodnevne napade panike - one koji su prestajali samo kad god sam zamislila da imam dom", kaže ona.
Odsustvo stabilne zajednice rezultiralo je gubitkom dugotrajnih prijateljstava, što je dovelo do osećanja usamljenosti i depresije. Lorenino zdravlje je narušeno zbog infekcija i jer je često imala trovanje hranom.
Bez pristupa kuhinji ili teretani, ona kaže da je njen način života bio nezdrav, oslanjajući se na restoranske obroke tri puta dnevno, svaki dan, godinama. I njen lični život je takođe patio: „Nisam imala hobije jer je bilo preteško baviti se njima dok sam živela samo sa rancem", dodaje ona.
Pored toga, održavanje produktivnosti dok ste u pokretu pokazalo se izazovnim. Pokušaj upravljanja poslom, istraživanje novih mesta i suočavanje sa često nepouzdanim internet vezama postalo je previše zastrašujuće.
„Borila sam se da efikasno vodim svoj posao... radeći dok sam ležala u krevetu jer sam retko imala sto na raspolaganju", kaže Loren.
Prelomna tačka je došla kada su je napadi panike, koje pripisuje svom nomadskom načinu života, naterali da pronađe dom. Nakon što se nastanila u Portugalu i potpisala ugovor o zakupu stana, Džulif je u roku od godinu dana utrostručila prihode. Ona pripisuje poboljšanje života boravku na jednom mestu, umesto dotadašnjeg stalnog putovanja. Njeni napadi panike su nestali, krenula je da vežba u teretani, počela je da kuva zdrave obroke i stekla prijatelje.
Odvajanje od nomadskog načina života bila je teška odluka za Džulif, jer je izgradila svoj identitet oko toga da je digitalni nomad sa punim radnim vremenom. Sve što je radila bilo je usredsređeno na putovanja: vođenje bloga, planiranje narednih putovanja u slobodno vreme i druženje sa prijateljima koji su svi putnici.
„Donošenje odluke da prestanem bilo je teško", kaže ona, „prilično sam se mučila sa učenjem ko sam kao osoba ako ne putujem sve vreme."
Beverli Tompson, sociološkinja sa koledža Sijena, SAD, koja istražuje digitalni nomadizam, kaže da mnogi ljudi koji su izabrali ovaj način života nisu bili spremni za njegovu lošu stranu, delom zato što ta zajednica često predstavlja idealizovanu sliku putem društvenih mreža i blogova, skrivajući negativne aspekte kao što su usamljenost, problemi sa mentalnim zdravljem i sa finansijama.
Dok neki smatraju da je život digitalnog nomada održiv - posebno, kaže ona, za one koji unovčavaju to na društvenim mrežama - nomadizam ne funkcioniše za sve koji to isprobaju.
„Potpuno ste vezani za pasoš koji imate. Morate imati jak pasoš", kaže Tompson, ističući da slabiji pasoši ograničavaju broj zemalja u koje osoba može putovati bez turističke vize.
Ovo je postao problem za Darijusa Foruša. Njegovih prvih nekoliko meseci života kao digitalnog nomada bilo je savršeno. Uživao je u sunčanom vremenu i palmama pored plaže.
Ali ubrzo je shvatio da mu je potrebna baza. Kada je počeo da traži stan, otkrio je da proces nije bio ni približno lak kao što je očekivao, sa komplikovanim pravnim procedurama i višemesečnim rokom kojim nije mogao da upravlja. Takođe se uhvatio u koštac sa izazovnim stambenim tržištem u regionima Malage i Marbelje. Povećana potražnja je povećala zakupnine, a nije bilo propisa koji bi ograničavali koliko agencije za iznajmljivanje mogu da naplaćuju. Bio je zatečen visokim zahtevima za depozite i agencijskim naknadama.
„Nisam ovo očekivao", kaže on. "Preselio sam se u Španiju misleći da će troškovi života biti niži. Ali ispostavilo se da je skupo kao u Holandiji." Posle manje od šest meseci u Španiji, Foruš se vratio u Holandiju, planirajući život u stabilnosti za koju je shvatio da mu je potrebna kao piscu i preduzetniku.
Naravno, mnogi ljudi i dalje žive kao digitalni nomadi. Ali, kao što su radnici otkrili, čak i oni koji su dobro pozicionirani za uspeh suočili su se sa izazovima održavanja produktivnosti, zdravlja i ličnih odnosa dok su stalno u pokretu. I iako je broj digitalnih nomada porastao poslednjih godina, prema nekim podacima, to je još uvek mali procenat radnika širom sveta i teži da se koncentriše u nekoliko nacija sa povoljnim pasošima.
„Neće stati", kaže Tompson o ovom trendu. „Mlađi ljudi će možda provesti nekoliko godina pokušavajući da budu digitalni nomadi. Ali generalno, sve više ljudi vidi realnost ovog načina života. U međuvremenu, poslodavci žele da se zaposleni vrate u kancelariju. Dakle, trend će nastaviti da raste, ali bi se mogao usporiti."
(EURACTIV.rs)