DA LI DANI NA ZEMLJI POSTAJU SVE DUŽI? Geofizičari imaju novu teoriju i povezuju je sa Mesecom

Tokom ljudske istorije Mesec je bio neraskidivo, mistično prisustvo iznad Zemlje.

Njegov gravitacioni potez postavlja ritam plime, dok njegova bleda svetlost osvetljava noćne aktivnosti mnogih vrsta. Čitave civilizacije su postavile svoje kalendare na osnovu njega dok je rastao i nestajao, a neke životinje koriste sunčevu svetlost koja se odbija od Mesečeve površine da bi im pomogla u navigaciji.

Prema nekim teorijama, mesec je možda pomogao da se stvore uslovi koji omogućavaju život na našoj planeti, a možda je čak i pomogao da se pokrene život na Zemlji. Smatra se da njegova ekscentrična orbita oko naše planete takođe igra ulogu u nekim od važnih vremenskih sistema koji danas dominiraju našim životima.

Dok izvodi svoj fino izbalansiran astro-balet oko Zemlje, kruži, ali nikada ne pravi piruete, zbog čega uvek vidimo samo jednu stranu Meseca. Postepeno se udaljava od naše planete u procesu poznatom kao „lunarna recesija“. Ispaljivanjem lasera sa reflektora koje su astronauti iz misije Apolo postavili na površinu Meseca, naučnici su nedavno bili u mogućnosti da sa preciznošću izmere koliko se brzo Mesec povlači.

Oni su potvrdili da se Mesec svake godine udaljava brzinom od 3,8 cm. I kako to čini, naši dani postaju sve duži.

„Sve je u vezi sa plimama“, kaže Dejvid Voltam, profesor geofizike na Rojal Holovej, Univerzitet u Londonu, koji proučava odnos Meseca i Zemlje.

"Plimni otpor na Zemlji usporava njenu rotaciju i Mesec dobija tu energiju kao ugaoni moment",navodi on.

U suštini, kako se Zemlja rotira, gravitacija Meseca koji kruži iznad vuče okeane da bi stvorila plimu i oseku. Ove plime su u stvari „izbočina“ vode koja se pruža u eliptičnom obliku i prema i od gravitacije Meseca.

Međutim, Zemlja se okreće oko svoje ose mnogo brže nego što Mesec kruži iznad, što znači da trenje iz okeanskih basena koji se kreću ispod, takođe deluje da vuče vodu zajedno sa sobom. To znači da se izbočina pomera malo ispred Meseca u svojoj orbiti, koji pokušava da ga povuče unazad. Ovo polako iscrpljuje energiju rotacije naše planete, usporavajući njeno okretanje dok Mesec dobija energiju, što dovodi do njenog pomeranja u višu orbitu.

Ovo postepeno kočenje u okretanju naše planete znači da se dužina prosečnog zemaljskog dana povećala za oko 1,09 milisekundi po veku od kasnih 1600-ih, prema najnovijoj analizi. Druge procene navode cifru malo više, na 1,78 ms po veku, oslanjajući se na starija posmatranja pomračenja.

Iako ništa od ovoga ne zvuči mnogo, tokom Zemljine istorije od 4,5 milijardi godina, sve to dovodi do duboke promene.

Smatra se da je Mesec nastao u prvih 50 miliona godina nakon “rođenja” Sunčevog sistema. Najšire prihvaćena teorija je da je sudar između embrionalne Zemlje i drugog objekta veličine Marsa, poznatog kao Teja, odcepao komad materijala i krhotina koji su se spojili u ono što sada zovemo Mesec. Ono što je jasno iz geoloških podataka sačuvanih u stenama na Zemlji jeste da je Mesec bio mnogo bliži Zemlji u prošlosti nego danas.

Zemlja koja se brže okreće skratila je dužinu dana tako da je bilo dva izlaska i dva zalaska sunca svaka 24 sata.

Mesec se trenutno nalazi 384.400 km od nas na Zemlji. Međutim, jedna nedavna studija sugeriše da je pre oko 3,2 milijarde godina, baš kada su tektonske ploče počele da se pomeraju i mikroorganizmi koji žive u okeanima gutali azot, Mesec bio samo 270.000 km od Zemlje, ili oko 70% svoje trenutne udaljenosti.

„Zemlja koja se brže rotira skratila je dužinu dana tako da su, u periodu od 24 sata, bila dva izlaska i dva zalaska sunca, a ne samo po jedan kao danas“, kaže Tom Eulenfeld, geofizičar koji je vodio studiju u Fridrihu Univerzitet Šiler u Jeni, u Nemačkoj.

"Ovo je možda smanjilo temperaturnu razliku između dana i noći, a možda i uticalo na biohemiju fotosintetskih organizama", kaže on.

Međutim, studije poput njegove otkrivaju da ni stopa lunarne recesije nije bila konstantna, ona se vremenom ubrzavala i usporavala. Jedna studija Vanine Lopez de Azarević, geologa sa Nacionalnog univerziteta Salta u Argentini, sugeriše da je pre oko 550-625 miliona godina Mesec mogao da se povlači za čak 7 cm (2,8 inča) godišnje.

„Brzina kojom se Mesec udaljavao od Zemlje definitivno se promenila tokom vremena i to će činiti i u budućnosti“, kaže Eulenfeld. Međutim, tokom većeg dela svoje istorije, Mesec se udaljavao mnogo sporijim tempom nego što je trenutno.

U stvari, trenutno živimo u periodu kada je stopa recesije neuobičajeno visoka. Mesec bi morao da se povuče trenutnom brzinom samo 1,5 milijardi godina da bi dostigao svoju sadašnju poziciju. Međutim, proces se odvija od formiranja Meseca pre 4,5 milijardi godina, tako da je očigledno bio mnogo sporiji u nekim tačkama u prošlosti.

„Plimni otpor trenutno je tri puta veći nego što bismo mogli očekivati“, kaže Voltam. Razlog može biti u veličini Atlantskog okeana.

Trenutna konfiguracija kontinenata znači da basen severnog Atlantskog okeana ima tačno prave proporcije da bi stvorio efekat rezonancije, tako da voda koja sadrži pljuska napred-nazad brzinom bliskom brzini plime i oseke. To znači da su plime veće nego što bi inače bile.

Kao što Voltam kaže, zamislite da gurate dete na ljuljašku. Ono postaje više ako je svaki pritisak tempiran sa postojećim pokretom.

„Da je severni Atlantik malo širi ili uži, to se ne bi dogodilo“, kaže Voltam.

„Čini se da modeli pokazuju da ako se vratite nekoliko miliona godina unazad, snaga plime odmah opada jer su kontinenti bili u različitim položajima", pojašnjava on.

To će verovatno nastaviti da se menja u budućnosti. Modeliranje predviđa da će se nova plimna rezonanca pojaviti za 150 miliona godina od sada, a zatim će nestati za oko 250 miliona godina kada se formira novi "superkontinent".

Da li bismo na kraju mogli imati budućnost u kojoj Zemlja više nema Mesec?

Čak i pri visokoj trenutnoj brzini povlačenja, malo je verovatno da će Mesec ikada u potpunosti napustiti Zemlju. Sama katastrofalna propast Sunca će verovatno intervenisati mnogo pre nego što se to dogodi za oko 5-10 milijardi godina. Čovečanstvo je verovatno ugušeno mnogo pre toga.

Kratkoročno, međutim, čovečanstvo može i samo igrati ulogu u produžavanju dana još malo, smanjenjem količine vode zatvorene u glečerima i ledenim kapama zbog topljenja izazvanog klimatskim promenama.

„Led u suštini potiskuje plimu i oseku“, kaže Voltam, napominjući da je pre oko 600-900 miliona godina, kada se smatra da je naša planeta ušla u posebno ledeni period poznat kao snežna gruda, došlo do dramatičnog usporavanja stope povlačenja Meseca. 

Uticaj je, međutim, teško predvideti, jer će se nešto od toga suprotstaviti povratnim kopnenim masama dok se težina ledenih pokrivača skida sa njih, i druge komplikacije.

U teoriji, sledeći broj astronauta koji će leteti na Mesec sa Nasinim programom Artemis bi mogao da kaže da su se osvrnuli na svoju matičnu planetu iz daljine od svojih prethodnika u programu Apolo pre 60 godina. 

Naši životi su previše kratki da bismo primetili da se pikosekunde dodaju dužini svakog dana koji prolazi. Ako trepnete, propustićete.

(EURACTIV.rs)