Ako globalni turizam ostane nepromenjen, predviđa se da će se emisije povećati za 73 posto do 2050. godine, u poređenju sa 2019. godinom
Procenjuje se da je ljudski faktor izazvao oko 1°C dodatnog zagrevanja atmosfere od industrijske revolucije. Međuvladin panel za klimatske promene (IPCC) kaže da će prelazak praga od 1,5°C osloboditi razorne uticaje klimatskih promena na ljudski život i ekosisteme. Da bi se globalno zagrevanje održalo ispod 1,5°C, kako je predviđeno Pariskim sporazumom, emisije moraju dostići vrhunac najkasnije pre 2025., prepoloviti do 2030. i dostići neto nulu što je pre moguće pre 2050. Glazgovska deklaracija o klimatskim akcijama u turizmu, koja je pokrenuta na COP26, obavezuje sektor turizma na ove ciljeve.
Dakle, kako će izgledati globalni turizam kada počne da se dekarbonizuje? Da li će to zahtevati da promenim način na koji pristupamo putovanjima u narednim decenijama?
Pol Piters, profesor održivog transporta i turizma na Univerzitetu primenjenih nauka u Bredi u Holandiji, jedan je od glavnih autora izveštaja objavljenog prošle godine u kojem se nastoji zamisliti turizam 2030. godine i kasnije, prenosi cosmosmagazine.
Turizam i emisije - koliki je doprinos?
Turizam je glavni faktor koji doprinosi klimatskim promenama. Prema Pitersu, najmanje 5 posto globalnih emisija CO2 potiče od turizma i putovanja, sa nekim procenama i do 8-11 posto ako se uračunaju indirektne emisije (lanac snabdevanja). Ove emisije su nepravedne, oko polovine globalnog turističkog otiska je uzrokovano putovanjem između najbogatijih zemalja.
Ako globalni turizam ostane nepromenjen, predviđa se da će se emisije povećati za 73 posto do 2050. godine, u poređenju sa 2019. U ovom scenariju, sektor će koristiti preko 66 posto preostalog svetskog budžeta za ugljenik između 2023. i 2100. godine. Piters kaže da ovo nije održiv put napred. Ali to ne znači da će turizam prestati da postoji, ili da moramo potpuno prestati da letimo.
Umesto toga, modeliranje koje on predstavlja otkriva da postoji verodostojan put dekarbonizacije koji omogućava turizmu da nastavi sa sličnim nivoima rasta globalnih prihoda, putovanja i noćenja gostiju u poređenju sa 2019. godine, uz postizanje neto nulte emisije do 2050. godine.
Ovaj model se zove Scenario dekarbonizacije turizma (TDS) i zahteva od nas da ponovo razmislimo o tome kako putujemo.
Kako stavite turističke emisije u obrazac zadržavanja?
"Ako pogledate podelu emisija iz različitih delova putovanja, onda generalno… transport zauzima oko 75-80 posto, a 20 odlazi na sektor smeštaja, a uključuje i aktivnosti, poput posete muzejima ili zabavnim parkovima. Onda u transportu vidite da više od polovine emisija dolazi iz avijacije, dok u isto vreme avijacija služi oko četvrtine svih putovanja", kaže Piters.
Svaka zemlja potpisnica Pariskog sporazuma – pravno obavezujućeg međunarodnog ugovora o klimatskim promenama – mora da uspostavi nacionalno utvrđen doprinos (NDC). NDC je akcioni plan za smanjenje emisija i prilagođavanje klimatskim uticajima, koji se ažurira svakih 5 godina.
Većina turizma – poput smeštaja i kopnenog prevoza – spada u Pariski sporazum i ove NDC i dekarboniziraće se kroz promene koje se već dešavaju u zakonodavstvu svake zemlje. Na primer, prelazak na elektrifikovane oblike putovanja i smeštaja na obnovljive izvore energije. Dakle, kao turista, neću morati da menjam svoje ponašanje tamo.
"Ali, to nije tačno za avijaciju. A problem je što vazduhoplovstvo, u smislu upravljanja, ima izuzetak. Emisije iz avijacije je mnogo teže smanjiti", kaže Piters.
Međunarodna organizacija civilnog vazduhoplovstva – ICAO – upravlja međunarodnim vazduhoplovstvom. Ima dugoročni aspirativni cilj za neto nultu emisiju ugljenika do 2050. godine, a za postizanje ovih ciljeva teži poboljšanju tehnologije aviona, održivim avionskim gorivima i kompenzacijama ugljenika.
Ali Pitersovo modeliranje kaže da to neće biti dovoljno i da je konačna tehnologija ona sa niskom ili nultom emisijom.
"Ali za to su potrebne decenije da se razvije, a zatim decenije da se zameni cela flota – ne kupujete novu letelicu svake godine kao automobil. Ta tehnologija će doći mnogo brže nego pre 10 godina, ali je ipak tempom kojim ćemo je do kraja veka imati u potpunosti implementiranu, a ne pre. Potrebno nam je međunarodno telo koje će upravljati razvojem avijacije koje će ga zapravo zaustaviti u narednih nekoliko decenija, kako bismo stvorili vremenski okvir za tehnologiju koja nam je potrebna", dodao je.
Dakle, dok se održiva vazduhoplovna tehnologija ne može u potpunosti primeniti, ključ je usporiti stopu rasta avijacije.
Dalje ne znači bolje
U 2019. godini, skoro sva putovanja na daljinu od preko 16.000 km povratna su bila avionom. Ova putovanja, ekvivalentna povratnom letenju iz Šangaja u Sidnej ili dalje, činila su samo 2 posto svih putovanja u 2019. Ali su bila najveća zagađivanja – činila su 19 posto ukupne emisije ugljenika u turizmu.
Moje povratno putovanje od Australije do Evrope je u ovoj zagradi. Procenjujem da su moja sedišta u tim avionima verovatno imala ugljenični otisak od oko 6,4 tone CO2. Da to stavim u perspektivu, prosečan Australijanac emituje 15 tona godišnje, prema ourvorldindata.org, a ja sam emitovao skoro polovinu toga za samo 48 sati.
Neuspeh da se obuzda rast ovih putovanja sa najdužim razdaljinama znači da će oni činiti 4% svih putovanja, ali će činiti masivnih 41 posto ukupnih turističkih emisija do 2050. Da bismo to sprečili, TDS kaže da moramo da ih ograničimo na nivoe iz 2019. – oko 120 miliona povratnih putovanja godišnje, prenosi cosmosmagazine.
U ovom scenariju, povratna putovanja na kraće udaljenosti do 900 km – što je otprilike ekvivalentno letenju od Rima do Milana u Italiji – i ona automobilom, železnicom, autobusom i trajektom, povećala bi se na 81 posto svih putovanja do 2050.
Putovanja na duže udaljenosti (povratna putovanja od više od 7.000 km, otprilike ekvivalentna povratnom letu od Sidneja do Perta i dalje) takođe bi rasla manje brzo od sadašnjih stopa i činila bi 3,5 posto svih putovanja do 2050. (pad sa 6,0% u 2019.).
Ovo bi moglo imati koristi od protoka, posebno za lokalni turizam.
"Dakle, zadržavate broj putovanja, a zadržavate i broj noćenja – mogli biste to čak malo da povećate kao kompenzaciju, možda zato što niste u mogućnosti da putujete tako daleko, onda možete putovati dublje. A to znači da ukupni prihodi u sektoru mogu da rastu kao što smo navikli jer broj putovanja i broj noćenja stvaraju većinu prihoda", objašnjava Piters.
Kako bi moglo da izgleda obuzdavanje vazduhoplovne industrije?
Dakle, šta će to značiti za moje navike putovanja u narednim godinama? Verovatno će uključiti promenu načina razmišljanja da se razmotri da li postoji alternativni, manje intenzivan način transporta ugljenika da bi se došlo do odredišta koje imam na umu.
Prema Pitersu, čak 1 osoba manje koja sedi na sedištima u avionu može merljivo promeniti njegove emisije.
"Avioni su prilično lagani, polovina težine aviona koji poleće nije njegova struktura. Ali to znači da ako uklonite 100 kilograma, čak i sa Erbas A320, možete izmeriti razliku u potrošnji goriva. Uštedeće, izračunao sam za letove, samo 1.500 km leta, već do 10 kilograma CO2", kaže Piters.
Uporedite to sa drugačijim režimom – dodavanjem dodatne osobe u već neverovatno težak voz će dodati možda najviše pola kilograma emisija, verovatno manje. Malo je neprijatno priznati da nikada nisam razmatrao ideju o međudržavnom putovanju, prevesti automobil preko granice ili da se odlučim za autobus ili voz umesto letenja, kao održivu opciju za domaće putovanje u Australiji. "Flight Free Australia" ohrabruje putnike da prestanu da lete, a ljudi su se već obavezali da će odustati od putovanja avionom dok ne bude "klimatski bezbedno" da to ponovo urade.
Što se tiče Evrope Piterov izveštaj predviđa da će cene karata porasti, uz povećanje troškova leta na 0,18 dolara po kilometru, 2050. godine uzrokovano uglavnom mandatima za održiva e-goriva u avijaciji. Bez obzira da li se promene navedene u Izveštaju o predviđanju turizma u 2030. godini i dalje od toga odnose na vazduhoplovnu industriju, već se moja perspektiva o letenju menja. Zašto bih smanjio svoj ugljenični otisak u drugim oblastima svog života, ali bih se okrenuo i negirao te napore skakanjem u avion?
To ne znači da moram da odustanem od putovanja, samo promenim svoju perspektivu o tome šta čini dostojnu destinaciju.
"Vidite sve veći broj ljudi, posebno mladih, koji kažu: 'Prestao sam da letim, šta god da se desi, nikad više ne idem'. I to vam čini život mnogo lakšim. Ne morate svaki put da birate "da li da letim?". Ne, ako ne možete da stignete tamo vozom, automobilom ili bilo čim, ne idete. A onda odeš negde drugde, naravno, ne sediš kod kuće. I otkrijete da je negde drugde takođe lepo", kaže Piters.
(J.N./EURACTIV.rs)