Nedavno objavljeni Global Stocktake, izveštaj UN, kaže da nismo blizu ispunjenja ciljeva Pariskog sporazuma iz 2015.
Mnogo toga se promenilo u osam godina, i politike borbe protiv klimatskih promena uveliko menjaju svet. Međutim, da li i dalje imamo vremena?
Izveštaj Global Stocktake (Globalni pregled stanja), koji su sredinom septembra objavile Ujedinjene nacije, potvrđuje ono što smo već naslućivali: mnoge zemlje ne čine dovoljno kako bi ublažile klimatske promene, piše Klima 101.
„Globalni pregled stanja je uvežbavanje ambicija. To je uvežbavanje odgovornosti. To je uvežbavanje ubrzavanja", kazao je Sajmon Stil, izvršni sekretar Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (UNFCCC).
„To je uvežbavanje sa ciljem da se svaka strana drži svog dela pogodbe, da zna gde treba da ide nadalje i koliko brzo treba da se kreće da bi ispunila Pariski sporazum."
Zemlje potpisnice Pariskog sporazuma, što su gotovo sve članice Ujedinjenih nacija, obavezale su se da će nastojati da zaustave porast srednje globalne temperature znatno ispod 2 °C do kraja veka, a idealno na 1,5 °C, u odnosu na predindustrijsko razdoblje (1850-1900).
Gde smo bili pre Pariza, gde smo sada i gde se krećemo?
Procenjuje se da je svet danas za oko 1,1-1,2 °C topliji nego što je to bio pre nego što je sagorevanje prljavih energenata uzelo maha.
Od Pariskog sporazuma iz 2015. stvari se jesu pokrenule gotovo svuda i beleži se određeni napredak, ali „sada je na svim frontovima neophodno mnogo više", stoji u izveštaju Global Stocktake.
U proteklom periodu, možda više nego ikada, čovečanstvo je na svojoj koži osetilo hitnost obuzdavanja klimatske krize: iza nas je najtoplije leto u istoriji merenja, a jul i avgust su globalno gledano - dva najtoplija meseca do sada. I ne samo to, već su sva tri letnja meseca (uključujući i jun) bila za oko 1,5 °C toplija u poređenju sa drugom polovinom devetnaestog veka.
Ovo, međutim, ne znači da je granica iz Pariskog sporazuma već prekoračena - njegovo ispunjenje ili neuspeh procenjuju se na osnovu višegodišnjeg temperaturnog proseka. Ali, privremeno prekoračenje ove granice i te kako treba da nas alarmira i podstakne na delanje.
Neuobičajene vrućine nastavile su se i u septembru, i ova godina preti da, sa trona najtoplije godine, svrgne dosadašnju rekorderku - 2016.
Od Pariskog sporazuma iz 2015. stvari se jesu pokrenule gotovo svuda i beleži se određeni napredak, ali „sada je na svim frontovima neophodno mnogo više". Jasno je da je aktuelno stanje Zemlje daleko od idealnog i da već plaćamo visoku cenu besomučne eksploatacije fosilnih goriva, ali prognoze koje su prethodile usvajanju Pariskog sporazuma su bile mnogo dramatičnije - očekivalo se da će srednja globalna temperatura porasti za 4°C u narednim decenijama što bi moglo da ima katastrofalne posledice po život kakav znamo.
Upravo je Pariski sporazum rezultovao znatnim smanjenjem očekivanog budućeg zagrevanja. Ali kako naglašavaju eksperti Ujedinjenih nacija, „svet nije na dobrom putu da ostvari dugoročne ciljeve iz ovog dokumenta".
Na prošlogodišnjoj, dvadeset sedmoj po redu, Konferenciji Ujedninjenih nacija o klimatskim promenama (COP27) izneta su obećanja koja bi globalni porast srednje temperature mogla da ograniče na između 2,4 i 2,6 °C do 2100. godine.
Ako se u obzir uzme i realizacija dugoročnih težnji ka neto nultim emisijama, „skor" je još bolji: moguće je da globalno zagrevanje dostigne 1,7-2,1 °C, navode autori izveštaja Global Stocktake.
Ipak, ne treba da budete vrstan matematičar da primetite da sve trenutno ostvarive brojke premašuju kritični prag od 1,5 °C.
Ključno je jačanje ambicija, politika i ciljeva
Ono što može da unapredi situaciju jesu jače politike i ambiciozniji Nacionalno utvrđeni doprinosi (NDC), odnosno ciljevi za smanjenje štetnih emisija koji se na svakih pet godina dostavljaju Okvirnoj konvenciji Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (UNFCCC). Poslednji rok bio je 2020, zatim slede novi u 2025, 2030, itd.
Aktuelni Nacionalno utvrđeni doprinosi jesu omogućili veće ublažavanje porasta temperature u poređenju sa Nameravanim nacionanim utvrđenim doprinosima (INDC) - međutim, kako piše u izveštaju Global Stocktake, uz njih svet se i dalje ne kreće ka zaustavljanju zagrevanja na 1,5 ili 2 °C.
Poruka iza svih iznetih podataka je jasna: nacije su učinile određeni progres, ali za sada nedovoljan za ispunjenje Pariskog sporazuma. Od njih se zahteva da ojačaju svoje ciljeve u Nacionalno utvrđenim doprinosima do kraja decenije.
„Globalni pregled stanja biće još jedan izveštaj u nizu ukoliko vlade i oni koje predstavljaju ne mogu da ga pogledaju i da u potpunosti razumeju šta on znači za njih i šta mogu i moraju da urade sledeće", rekao je Sajmon Stil, izvršni sekretar Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (UNFCCC)
Kada je reč o Srbiji, u septembru prošle godine pomalo stidljivo su se pojavili i naši ažurirani Nacionalno utvrđeni doprinosi, sa dve godine zakašnjenja, i odnose se na period od 2021. do 2030, a izašli su 2022.
Naša zemlja teži smanjenju emisija gasova sa efektom staklene bašte za 33,33% u odnosu na nivoe iz 1990. što je dosta više u odnosu na prvobitno planiranih 9,8%. Ipak, ostaje pitanje da li je ovo za nas ostvariva meta, pogotovo ako uzmemo u obzir da kasnimo čak i samo sa podnošenjem međunarodno bitnih dokumenata.
„Globalni pregled stanja biće još jedan izveštaj u nizu ukoliko vlade i oni koje predstavljaju ne mogu da ga pogledaju i da u potpunosti razumeju šta on znači za njih i šta mogu i moraju da urade sledeće", izjavio je Sajmon Stil.
Možda najbitniji podaci koje nacije treba da prime k znanju jesu proračuni da globalne emisije treba da dostignu vrhunac što pre, a najkasnije 2025. godine, kako bismo u životu održali mogućnost zauzdavanja porasta temperature na 1,5 °C. Prema izveštaju, neke razvijene zemlje i zemlje u razvoju su do te tačke već stigle, ali je na globalnom nivou znatno drugačija priča.
Nakon vrhunca sledi pad: smanjenje u skladu sa 1,5 °C znači da čovečanstvo treba da ispušta drastično manje gasova staklene bašte: 43% manje do 2030. godine, odnosno 84% manje u 2050. godini, u poređenju sa 2019. Karbonsku neutralnost trebalo bi da ostvarimo sredinom veka na globalnom nivou, dok i ostali gasovi koji zagrevaju atmosferu treba da padnu na nulu početkom sedamdesetih godina ovog veka.
Neizostavni segmenti ovog procesa su klimatska pravda, ali i adaptacija na već izmenjene klimatske uslove.
Naposletku, značajno je podsetiti se zašto se uopšte bavimo energetskom tranzicijom: svaki delić stepena bliži zagrevanju od 1,5 °C donosi nove opasnosti i nepredvidiviji život na planeti. A kako bismo to izbegli, treba da delamo sada.
Pariski sporazum iz 2015. godine potpisalo je skoro 200 država sveta.
Od tada se okolnosti menjaju na bolje, samo u poslednje dve godine svedočili smo donošenju Zelenog dogovora u Evropskoj uniji i američkog Zakona o smanjenju inflacije, kojim se stotine milijardi dolara opredeljuju za čiste tehnologije. U međuvremenu, u Kini obnovljivi izvori doživljavaju procvat.
Danas, osam godina kasnije, potrebno nam je ipak nešto više od toga. Transformacija se ubrzava, a da li ćemo, zahvaljujući tome, na završnu poziciju, u neto nultu budućnost stići na vreme, ostaje da vidimo.
(EURACTIV.rs)