Iva Marković iz Prava na vodu i Ivan Nikolić iz Marš sa Drine govorili su za EURACTIV o targetiranju ekoloških aktivista, borbi za očuvanje životne sredine na više frontova, kao i zašto, uprkos svemu, ekološki aktivisti ne odustaju.
Kako javnost može da izvrši pritisak na vlast da bi se zaštitilo neko javno dobro, reka ili šuma? Koja je uloga ekoloških aktivista i koje su akcije sprovodili poslednjih godina, kada su ekologija i zaštita životne sredine konačno dobili zasluženu pažnju i mesto u medijima? Ovo su neka od pitanja na koja su tokom panel diskusije "Protesti i veza sa zaštitom životne sredine" odgovarali Iva Marković, programska direktorka organizacije za političku ekologiju Polekol i aktivistkinja inicijative Pravo na vodu i Ivan Nikolić, aktivista kampanje Marš sa Drine.
Inicijativa Pravo na vodu deluje dvojako, objašnjava za EURACTIV Iva Marković.
"Sa jedne strane vodimo institucionalnu borbu, gde podnosimo različite tužbe u slučaju da vidimo nepravilnosti, na primer po pitanju brojnih malih hidroelektrana širom Srbije, od Prijepolja, Kraljeva, juga zemlje. Imali smo akciju spasavanja Rupske reke, kao i inicijativu za zaštitu područja Mojsinjskih planina. Sa druge strane, pomažemo dosta direktnih akcija koje pokušavaju da spreče neku štetu, da doslovno blokiraju seoski put za mašine ili da organizuju peticije, proteste. Od najpoznatijih pobeda jeste nedavna u selu Dadince, gde smo zajedno sa meštanima uspeli da zaštitimo Rupsku reku, odnosno sprečimo treću po redu malu hidroelektranu koju je investitor planirao. Prvo je dobio dozvolu, a sada je, zahvaljujući našoj akciji, ta dozvola ukinuta i neće se graditi mala hidroelektrana. Baš u nedelju se organizuje proslava u selu i meštani su nas pozvali da zajedno sa njima proslavimo", kaže Marković.
Pravo na vodu ima svoje inicijative, a pomažu i lokalne organizacije koje su nastale širom Srbije tokom poslednjih nekoliko godina, koje nemaju dovoljno kapaciteta da se bave pravnom borbom i da organizuju različite događaje.
"Njima pomognemo pre svega svojim znanjem i vremenom. Aktivizam zahteva jako puno vremena da se bavite nekim stvarima - ljudi to nemaju, to je potpuno razumljivo i onda mi proučimo šta to oni rade, šta je stvarno problem, šta se zapravo dešava. Imamo i kolegu pravnika, pokušamo da damo i pravni odgovor i na kraju uz dogovor sa njima podnosimo primedbe, tužbe", dodaje Marković.
Međutim, pitanje životne sredine ne treba da ostane na lokalnom nivou i pojedinačnim akcijama.
"Imamo i jednu pobedu u širem smislu i dobru stvar koju bih izdvojila - izvlačenje pitanja zaštite životne sredine, ekologije, očuvanja prirode, prirodnih dobara sa margine. To pitanje je prethodnih decenija bilo potpuno zanemareno. Kao nekakav poslednji pasus se negde spominjalo: 'Eto, imate i tu ekologiju', da bi danas, čini se, svi akteri u javnosti bili vrlo svesni koliko je važna zaštita životne sredine i koliko imamo puno da radimo, koliko imamo propusta. Ranije kada bi se desio neki ekološki akcident, to bi bilo na kraju vesti. Danas je to glavna vest. Ljudi se uključuju, kao i brojne javne ličnosti. Šira borba i udruživanje više ekoloških organizacija uvek daju mnogo bolje razultate, nego kada smo sami, podeljeni i bavimo se usko svojim problemom. Tada i teže dolazimo do povoljnog razrešenja situacije", kaže Marković.
Međutim, brojni su problemi koji prate ekološke aktiviste, a među njima je i narativ da su oni "lažni ekolozi". Na pitanje EURACTIVA kako se oni bore sa tim, aktivistkinja objašnjava:
"Jedna teza koja se podmeće je da ti sada treba da budeš ekspert i stručan da bi se borio da zaštitiš neku reku ili šumu. Naravno, mi uvek konsultujemo stručnjake i važno nam je šta akademska, naučna zajednica govori o nekom problemu - to uvek slušamo i učimo svi zajedno o različitim problemima. Ali uopšte nije samo na ekspertima da se bave takvim pitanjem. To su, pre svega, politička pitanja. Kada govorimo, na primer, o rudniku - to možemo da gledamo tehnološki, kako taj rudnik funkcioniše. Ali da li uopšte da imamo rudnik je političko pitanje. Da li mi želimo razvoj koji nas pretvara sada u zemlju koja samo eksploatiše nekakve sirovine koje su ograničene i koje imaju jako nisku rudnu rentu, nose ogromne ekološke i druge probleme sa sobom? To su politička opredeljenja".
Tu je i odnos institucija, kao i investitora prema samim aktivistima.
"Imamo jako nezavidan položaj gde kampanja protiv nas postoji 30 godina i od strane vlasti, u smislu institucija koje kažu: 'Ko ste sada vi da se mešate u naš posao?' i iz pravca investitora, različitih kompanija koje žele da ostvare profit nad prirodnim resursima, koje mi pokušavamo da zaštitimo. Sa obe te strane imamo jasnu kampanju i dolazimo u situaciju da nam je opalo poverenje tokom decenija u civilni sektor, aktiviste, nevladine organizacije, udruženje građana, kako god da ih nazovete - to je jedna ista stvar. To su ljudi koji žele i rade za promenu nabolje, za javni interes", objašnjava Marković.
Sličnog stava je i Ivan Nikolić, aktivista kampanje Marš sa Drine.
"Komunikacija u javnosti je kreirana tako da su aktivisti obeleženi kao 'kočničari razvoja', kao bundžije protiv dobrobiti i finansijskog benefita osiromašene zemlje. Kao takvi su targetirani sa jedinim ciljem - da se njihov glas ne čuje ili da njihov glas, ako se čuje, bude izobličen kroz te 'strani plaćenik' naočare", kaže Nikolić za EURACTIV.
Koliko svi ovi pritisci negativno utiču na aktiviste govori nedavno istraživanje Građanskih inicijativa "Da li čuješ? Da li osećaš? - Aktivistička borba i mentalno zdravlje". Prema rezultatima istraživanja, 92% aktivista i aktivistkinja ima neku psihološku poteškoću, a među njima prednjače simptomi sekundarne traumatizacije (83% ispitanika). Simptome depresije ispoljava njih 83%, anksioznosti 62% i izgaranja 41%.
Uprkos svemu tome, aktivizam ne jenjava, a Nikolić objašnjava i zašto:
"Ljudi koji se prepoznaju u zajedničkim ciljevima imaju oslonac jedni u drugima i, s druge strane, podršku i samopouzdanje da nisu sami u borbi i da uz sve pretnje i saplitanja imaju saborce koji im garantuju da će ostati uspravni i nezaboravljeni, i mislim da to mora da se ponavlja. Borba aktivista za njihova prava jeste legitimna, legalna i poželjna. Pogotovo u ovakvoj atmosferi, neophodna je i jedini način da se desi promena na polju životne sredine".
Od peticije do blokade graničnog prelaza
Marš sa Drine sproveo je niz akcija i inicijativa kako bi skrenuo pažnju javnosti na ono što se dešava u selu Gornje Nedeljice sa projektom Jadar. Prvi korak zahvaljujući kojem su aktivisti dobili veliku podršku javnosti bila je onlajn peticija koja je prikupila 300.000 potpisa. Nakon toga, usledili su rad sa medijima, borba protiv Zakona o eksproprijaciji, kamp ispred Predsedništva i protesti. Na tome se kampanja protiv rudnika litijuma nije završila, već je došlo do zatvaranja mosta Gazela više puta i blokiranja autoputa u Novom Sadu i Beogradu. Aktivisti su na kraju zatvorilin i granični prelaz kod Loznice.
"Objavili smo snimke i dokaze da znamo da Bektelove mašine stoje na granici i čekaju da se ocarine tri dana pred izbore. Pritisci aktivista su urodili plodom, tako da je deo građevinskog zemljišta u Nedeljicama vraćen u poljoprivredno. To bi možda bila i najveća pobeda do sada, iako znamo da kompanija nije odustala od projekta", kaže aktivista.
Redosled ovih dešavanja je bitan zbog načina pritisaka na institucije, a, paralelno sa tim, i pritisaka na ulici činovima građanske neposlušnosti, dodaje Nikolić.
"Vlast je naterana da uvede u procedure stvari koje su podnete regularnim, proceduralnim tokom i na kraju usvojene. Ono što smatram za najveći uspeh kampanje Marš sa Drine jeste da su ljudi i dalje u Nedeljicama, da rudnik još nije izgrađen. Marš sa Drine se bavi svim rudnicima litijuma i bora ovde, u Dobrinji, Rekovcu, Valjevu. U Kolubari je to sada zaustavljeno i ukinuto, još prošle godine. Sva istražna područja su deo našeg fokusa, s tim što se prioritet stavlja na Nedeljice isključivo zato što je projekat deset godina odmakao u odnosu na sve ostale projekte, i mišljenja smo da ako prođu u Nedeljicama, proći će svuda, jer će se sistemski postaviti kao 'dobro rešenje' i ako se napravi zakonska regulativa da može da se desi taj rudnik, desiće se i ostalih 40 koji trenutno stoje po prostornom planu Republike Srbije", kaže Nikolić.
(Ne)aktivna javnost
Iako su sva ova dešavanja tokom poslednjih godina zainteresovala širu javnost za pitanja ekologije i zaštite životne sredine, Iva Marković smatra da i dalje "nemamo višak aktivnih građana, što više ljudi se uključi, to bolje":
"Svi su pozvani da učestvuju, pogotovo oni koji će biti najdirektnije ugroženi i na čije živote najdirektnije utiče bilo koja odluka - na primer, da se daju subvencije za obnovljive izvore energije malim hidroelektranama - to je politička odluka. Nisu to prosto tehnička, egzaktna pitanja, nije prosto naučna zajednica rekla: 'Ovo vam je pravi put', nego je doneta politička odluka o razvojnom pravcu Srbije. To je ideološko i političko pitanje, a ako želimo demokratiju, svi bi trebalo da su pozvani da donesu informisanu odluku. Naše institucije, kakve god one bile, koliko god imale ili nemale stručnjaka, nisu uspele u tome da javnost prihvati šta bi bilo dobro po pitanju zaštite životne sredine. Moramo da imamo senzitivisane aktivne građane, aktiviste koji će ukazivati na različite probleme i moramo da imamo institucije otvorene za saradnju".
Borba za osnovna ljudska prava ne bi smela da bude upitna, smatra Nikolić, a tu je i pomoć koju aktivisti dobijaju:
"Nažalost, u situaciji smo u kojoj je borba za osnovna ljudska prava gerilska na nivou da je, osim multinacionalnih korporacija, korumpirana vlast u ovoj zemlji veći protivnik. Međutim, aktivisti su ohrabreni i nisu sami - jer su udruženja civilnog sektora obezbedila pravnu pomoć svim ljudima koji su dobili prekršajne, ili čak krivične prijave zbog protesta i zbog svojih akcija, organizacija blokada, šetnji. Pravna pomoć nije izostala. Stotine pravnika se javilo da kroz Građanske inicijative pomognu aktivistima, i niko nije ostao uskraćen za tu pomoć. Štaviše, Građanske inicijative su kroz kampanju skupljanja novca platile dobar deo tih prekršajnih prijava i, s druge strane, napravili dobro tlo i atmosferu za aktiviste da mogu da se osećaju zaštićeno u koliko-tolikoj meri, dok su na ulici, u činu građanske neposlušnosti."
Šta, nakon svega toga, pokreće aktiviste da ne odustaju od svojih ciljeva i borbe?
"Solidarnost, na prvom mestu. Sa druge strane, neraštimovani moralni kompas. Mislim da aktivisti ovde vrlo jasno vide sever i da pritisci koji dolaze sa svih ostalih strana daju dodatno gorivo aktivistima, umesto da pokleknu. Poenta je u osećaju zajedništva, u tome da se zdrava energija širi od usta do usta, da su veze koje aktivisti ostvaruju boraveći u 'rovovima' zajedno neraskidive i da su, s druge strane, motivišuće za ljude koji se tek priključuju borbi", zaključuje Nikolić.
(EURACTIV.rs)