Vekovima smo koristili staklo za skladištenje hrane, pića, hemikalija i kozmetike. Ali da li je vreme da se pronađe održivija alternativa?

Široka upotreba stakla kao posude za skladištenje tokom istorije naglašava otpornost i funkcionalnost materijala. Staklo je koristan materijal za sve, od čuvanja hrane do optičkih vlakana u optičkim kablovima koji služe za prenošenje informacija pomoću svetlosti (optički internet). Staklo je toliko bitno za ljudski razvoj da su Ujedinjene nacije proglasile 2022. Međunarodnom godinom stakla kako bi proslavile njegov doprinos kulturnom i naučnom razvoju.

Staklo se ponekad naziva materijalom koji se može beskonačno reciklirati, a da to ne utiče na njegov kvalitet, čistoću ili trajnost. Reciklirano staklo se može usitniti i od njega se mogu napraviti različiti proizvodi, koje se mogu rastopiti i ponovo koristiti za dalju proizvodnju. Staklo koje se koristi za ambalažu ima visoku stopu recikliranja u poređenju sa drugim materijalima koji se koriste u tu svrhu. U Evropi, prosečna stopa recikliranja stakla je 76%, u poređenju sa 41% recikliranja plastične ambalaže i 31% reciklaže drvene ambalaže.

Kada se staklo ostavi u prirodnom okruženju, manje je verovatno da će izazvati zagađenje od plastike. Za razliku od plastike, koja se raspada na mikroplastiku koja može da postane sastavni deo našeg tla i vode, staklo je netoksično.

Izvor: EPA-EFE/ALEX HOFFORD

„Staklo se uglavnom pravi od silicijum dioksida, koji je prirodna supstanca", kaže Franciska Trautman, suosnivačica Glass Half Full, kompanije sa sedištem u Nju Orleansu. Ova kompanija reciklira staklo u pesak koji se može koristiti za obnovu obale i u slučaju katastrofa. Silicijum, takođe poznat kao silicijum dioksid, čini 59% Zemljine kore. Pošto je prirodno jedinjenje, nema brige o zagađenju životne sredine.

Zbog toga se staklo često reklamira kao održivija alternativa plastici.

Međutim, staklene boce imaju veći uticaj na životnu sredinu od plastičnih i drugih materijala za skladištenje pića, uključujući kutije za piće i aluminijumske limenke. Iskopavanje silicijum peska može prouzrokovati značajnu štetu po životnu sredinu, u rasponu od propadanja zemljišta do gubitka biodiverziteta. Takođe, zabeležena su i kršenja osnovnih radničkih prava u indijskoj državi Utar Pradeš, koja je najveći dobavljač silicijumskog peska za staklarsku industriju u zemlji. Neke studije su takođe pokazale da izlaganje silicijumskoj prašini tokom dužeg perioda može predstavljati rizik za zdravlje, jer može dovesti do akutne silikoze, nepovratne, dugotrajne bolesti pluća uzrokovane udisanjem silicijumske prašine. Silikoza se prvo može pojaviti kao uporan kašalj ili kratak dah, a može dovesti do respiratorne insuficijencije.

Vađenje peska za proizvodnju stakla je takođe moglo doprineti trenutnoj globalnoj nestašici peska. Pesak je drugi najkorišćeniji resurs u svetu posle vode - ljudi svake godine koriste oko 50 milijardi tona peska i šljunka. Njegova upotreba se kreće od obnove zemljišta do mikročipova. Prema UN, pesak se sada koristi brže nego što se može dopuniti.

Staklo zahteva više temperature od plastike i aluminijuma da bi se istopilo i formiralo, kaže Alis Brok, doktorant sa Univerziteta Sautempton u Velikoj Britaniji. Sirovine za pravljenje čistog stakla takođe oslobađaju gasove sa efektom staklene bašte tokom procesa topljenja, što doprinosi njegovom uticaju na životnu sredinu. Prema Međunarodnoj agenciji za energiju, proizvodnja tegli i ravnog stakla emituje preko 60 megatona CO2 godišnje. Možda izgleda iznenađujuće, ali studija Brokove je pokazala da su plastične boce manje štetne po životnu sredinu od staklenih. Iako se plastika ne može beskrajno reciklirati, proizvodni proces je manje energetski intenzivan, jer postoji niža tačka topljenja plastike u poređenju sa onom koja je neophodna za staklo.

Izvor: EPA/INGO WAGNER

Sirovi materijali za staklo se tope zajedno u peći na 1500°C. Istopljeno staklo se zatim uklanja iz peći I oblikuje. Objekti za proizvodnju stakla često dodaju deo recikliranog stakla u mešavinu sirovina. Generalno, povećanje za 10% recikliranog stakla u mešavini za topljenje stakla može smanjiti potrošnju energije za 2-3%. U tom slučaju, potrebna je niža tačka topljenja da bi se otopilo staklo u poređenju sa devičanskim materijalima koji se koriste za proizvodnju stakla. Zauzvrat, ovim se malo smanjuje emisija CO2 proizvedena tokom procesa.

Ključni problem sa reciklažom stakla je taj što se time ne iskorenjuje proces pretapanja, koji je energetski najintenzivniji deo proizvodnje. Na njega otpada 75% potrošnje energije tokom procesa. Iako se staklena ambalaža može ponovo koristiti, često se koristi samo jednom. Staklu za jednokratnu upotrebu koje je odloženo na deponiji trebaće i do milion godina da se razgradi. Stope recikliranja stakla značajno variraju širom sveta. EU i Velika Britanija imaju prosečnu stopu recikliranja od 74% i 76%, dok je cifra u SAD bila 31,3% u 2018.

Izvor: EPA-EFE/SEDAT SUNA

Jedan od razloga za lošije brojke u SAD je taj što se reciklirani materijal obično skuplja tako što se svi materijali mešaju zajedno. Tzv. nediferencirana reciklaža često komplikuje proces sortiranja, jer se staklo mora odvojiti od drugih materijala i sortirati po boji, pre nego što se ponovo otopi. Često je previše vremena, a samim tim i skupo odvajanje stakla u boji u postrojenju za reciklažu. Umesto da se pretvore u nove boce, razbijeni komadi mešanog stakla se pretvaraju u proizvode od staklenih vlakana koji se mogu koristiti za izolaciju. Stakleni otpad je najvišeg kvaliteta kada se od početka odvoji od drugih materijala - ovo je poznato kao diferencirana reciklaža.

Dok se za proizvodnju zelenog stakla može koristiti 95% recikliranog, belo ili bezbojno staklo (poznato kao „flint staklo") dozvoljava samo do 60% recikliranog stakla jer svaka kontaminacija utiče na kvalitet.

Takođe, reciklirano staklo mora da se pretopi dva puta, jednom u staklo, a zatim ponovo u novi proizvod.

Nema sumnje da staklo i dalje igra važnu ulogu u mnogim industrijama. Njegova izdržljivost i netoksična svojstva čine ga idealnim za hranu i materijale koji zahtevaju čuvanje. Međutim, pretpostavka da je staklo održivo samo zato što se može beskonačno reciklirati je pogrešno protumačena. Uzimajući u obzir ceo životni ciklus, proizvodnja stakla može biti podjednako štetna za životnu sredinu kao i plastika.

Sledeći put kada budete želeli da odbacite staklenu bocu, možda prvo razmislite o njenoj ponovnoj upotrebi. Staklo je otporan, dugotrajan materijal koji nije napravljen da bi se bacio nakon što se koristi samo jednom.

(EURACTIV.rs)