Dvadeset godina nakon što je invazija na Irak predvođena SAD zbacila Sadama Huseina, zemlja bogata naftom i dalje je duboko pogođena sukobom. Iako je bliža SAD, daleko je od liberalne demokratije koju je Vašington zamislio.

Odluka nakon kopnene invazije 20. marta 2003. da se demontira irački državni, partijski i vojni aparat produbila je haos koji je podstakao višegodišnje krvoproliće, iz kojeg je kasnije nastala džihadistička grupa Islamska država.

Američke snage, podržane uglavnom britanskim trupama, nikada nisu pronašle oružje za masovno uništenje koje je bilo opravdanje za rat, i na kraju su napustile Irak, oslobođen od diktatora, ali poremećen nestabilnošću i takođe pod uticajem najvećeg neprijatelja Vašingtona Irana .

„SAD jednostavno nisu razumele prirodu iračkog društva, prirodu režima koji su rušili", rekao je Semjuel Helfont, docent strategije na Mornaričkoj postdiplomskoj školi u Kaliforniji.

Buš, čiji je otac ratovao sa Irakom 1990-91. nakon Sadamovog napada na Kuvajt, izjavio je da želi da nametne „liberalnu demokratiju", ali je to nastojanje nestalo čak i pošto je Sadam svrgnut, rekao je Helfont.

„Izgradnja demokratije zahteva vreme, ne stvara utopiju preko noći", rekao je Hamzeh Hadad, gostujući saradnik u Evropskom savetu za spoljne odnose.

Umesto otkrivanja nuklearnog, biološkog ili hemijskog oružja, napad međunarodne koalicije predvođene SAD otvorio je Pandorinu kutiju, traumatizovao Iračane i otuđio neke tradicionalne američke saveznike.

Veliko nasilje je ponovo izbilo u Iraku nakon smrtonosnog bombardovanja muslimanskog šiitskog svetilišta u Samari severno od Bagdada u februaru 2006, što je izazvalo građanski rat koji je trajao dve godine.

Do trenutka kada su se SAD povukle pod Barakom Obamom 2011. godine, ubijeno je više od 100.000 iračkih civila, kaže Irak Bodi Count grupa. Sjedinjene Države su tvrdile da je na njihovoj strani poginulo skoro 4.500 ljudi.

Haos i korupcija

Još više strahota je pogodilo Irak kada je IS grupa proglasila svoj „kalifat" i 2014. zahvatila skoro trećinu zemlje.Bila je to divljačka vladavina koja je okončana u Iraku tek 2017. nakon iscrpljujuće vojne kampanje.

Danas je oko 2.500 američkih snaga stacionirano u Iraku. Ne u okupatorskoj, već u savetodavnoj, neborbenoj ulozi u međunarodnoj koaliciji protiv ID, čije preostale ćelije nastavljaju da pokreću sporadična bombardovanja i druge napade.

Godine nasilja duboko su promenile društvo u Iraku, koji je dugo bio dom raznolike mešavine etničkih i verskih grupa. Manjinski Jezidi su bili meta u, kako su UN nazvali genocidnom kampanjom, a veći deo nekada živahne hrišćanske zajednice je proteran.

Tenzije takođe tinjaju između savezne vlade Bagdada i autonomnih kurdskih vlasti u severnom Iraku, posebno oko izvoza nafte.

U oktobru 2019, mladi Iračani su predvodili nacionalni protestni pokret koji je povećao frustraciju zbog nesposobnog upravljanja, endemske korupcije i mešanja Irana. Kao rezultat toga izbio je krvavi obračun koji je ostavio stotine mrtvih.

Uprkos ogromnim rezervama nafte i gasa Iraka, oko jedna trećina stanovništva od 42 miliona živi u siromaštvu, dok je oko 35 odsto mladih nezaposleno, kažu UN.

Politika je i dalje haotična, a parlamentu je trebalo godinu dana, poremećenom postizbornim sukobima, pre nego što je položio zakletvu u novoj vladi prošlog oktobra.

Premijer Mohamed Shia al-Sudani obećao je da će se boriti protiv korupcije u Iraku, koji se nalazi na dnu indeksa korupcije Transparenci Internationala, na 157 od 180 zemalja.

„Svaki Iračanin može da vam kaže da je korupcija počela da napreduje devedesetih kada je Irak bio pod međunarodnim sankcijama, rekao je Hadad, dodajući da je korupcija sada više u fokusu „jer je Irak otvoren svetu".

Irak je pogođen drugim izazovima, od devastirane infrastrukture i svakodnevnih nestanka struje do nestašice vode i razaranja klimatskih promena.

Pa ipak, Hadad kaže da je današnji Irak je "demokratizovana država" kojoj treba vremena da sazri jer je „demokratija neujednačena".

Iran dobija uticaj

Glavna nenamerna posledica američke invazije bio je ogroman porast uticaja koji njegov glavni neprijatelj Iran sada ima u Iraku.

Iran i Irak vodili su dugotrajan rat osamdesetih, ali susedi takođe imaju bliske kulturne i verske veze kao većinske šiitske zemlje.

Irak je postao ključni ekonomski spas za islamsku republiku pošto je pogođena sankcijama zbog svog spornog nuklearnog programa, dok Iran snabdeva Irak gasom i strujom, kao i robom široke potrošnje.

Politički, iračke šiitske partije, oslobođene jarma sunitskog diktatora Sadama, postale su „najmoćniji igrači", kaže Hamdi Malik, saradnik na Vašingtonskom institutu.

Grupe koje podržava Iran uspele su da održe izvesnu „koheziju" uprkos sukobima posle poslednjih izbora, rekao je on, dodajući da „Iran igra ključnu ulogu" u osiguravanju da ta kohezija potraje.

"Nasuprot tome, iračka manjina kurdi i suniti nisu jaki igrači, uglavnom zato što pate od ozbiljnih unutrašnjih raskola", rekao je Malik.

Proiranske stranke dominiraju iračkim parlamentom, a više od 150.000 boraca bivših paravojnih snaga Hašid al Šabija koje podržava Iran, integrisano je u državnu vojsku.

Bagdad sada mora da upravlja odnosima i sa Vašingtonom i sa Teheranom, kaže zapadni diplomata u Iraku koji je želeo da ostane anoniman.

„Pokušava da uspostavi ravnotežu u svojim odnosima sa Iranom, sunitskim susedima i Zapadom", a to je veoma delikatna vežba", zaključio je on.

(EURACTIV.rs)