Ako Turci zbace predsednika Redžepa Tajipa Erdogana na izborima ovog meseca, to će uglavnom biti posledica ekonomskog preokreta.

Glasanje 14. maja, koje se održava tokom stogodišnjice Turske Republike, najveći je Erdoganov test do sada. Neke ankete pokazuju da on zaostaje za opozicionim kandidatom Kemalom Kılıcdarogluom, koji bi preokrenuo svoju neortodoksnu i tešku ekonomsku politiku.

Erdoganova podrška je opala u poslednjih nekoliko godina pošto su niz valutnih krahova produbili krizu troškova života. Izazvala ih je njegova politika smanjenja kamatnih stopa suočenih sa rastućom inflacijom.

Međutim, pad je počeo ranije, oko 2013. godine, što je označilo preokret nakon decenije visokog rasta i prosperiteta pod Erdoganom i njegovom AK Partijom.

To je bila godina kada su neviđeni nacionalni protesti protiv njegove vlade izazvali trajno gušenje građanskih sloboda. Istovremeno, globalni preokret u tržišnoj likvidnosti ostavio je Tursku i druga tržišta u usponu bez finansijskih sredstava.

Počevši od 2013. godine, strani investitori su počeli da napuštaju tursku imovinu, ostavljajući na kraju devizna, kreditna i dužnička tržišta kojima je u velikoj meri upravljala država.

„U prošlosti je Erdogan imao šta da ponudi svojim pristalicama. Međutim, ekonomska kriza mu je nanela štetu. Njegove pristalice ga i dalje vole, ali su nezadovoljne jer su morale da plate cenu za to", rekla je Seda Demiralp, predsedavajuća Odeljenja za međunarodne odnose na Univerzitetu Isik u Istanbulu.

Erdogan ima snažnu podršku među konzervativcima i nacionalistima iz seoske i radničke klase. Ankete pokazuju da bi on i njegova vladajuća koalicija još bi mogli da prevladaju na predsedničkim i parlamentarnim izborima.

Vlada kaže da je smanjenje stopa podstaklo izvoz i investicije. Udvostručio je minimalnu platu u poslednjih 18 meseci i potrošio rekordne nivoe na socijalnu pomoć, pomažući da se ekonomski rast zadrži na nivou iznad 5% prošle godine.

Podsticaj je pomogao da nezaposlenost padne na 10% sa skoro 14% u poslednje dve godine.

S druge strane, smanjenjem referentne stope na 8,5% sa 19% od 2021. godine, vlasti su prošle godine podigle inflaciju na najviši nivo pod Erdoganovim nadzorom na više od 85%.

Poslednji put kada je godišnja inflacija dosegla zvanični cilj od 5% bilo je 2011. godine.

2011. je takođe bila godina kada je nejednakost počela da raste, prema Ginijevom indeksu prihoda i raspodele bogatstva. Ovaj trend se ubrzao 2013. godine, izbrisavši velike dobitke ostvarene u periodu 2006-2010 tokom prve decenije Erdoganovog upravljanja.

Legantum institut, sa sedištem u Velikoj Britaniji, rangira Tursku na 95. mesto u svetu po indeksu prosperiteta, što je za 23 mesta niže u odnosu na 2011. Godinu, zbog pada upravljanja i ličnih sloboda.

Usponi i padovi

Erdoganova AK Partija (AKP) osvojila je vlast 2002. dok se ekonomija oporavljala od najgore krize od 1970-ih, uz obećanje da će raskinuti sa lošim upravljanjem i recesijama koje su dugo frustrirale Turke.

Postao je premijer baš kada su ublažene mere štednje uvedene u okviru programa Međunarodnog monetarnog fonda iz 2001-2002, i on je iskoristio taj oporavak i diplomatski zaokret ka Zapadu da bi doneo deceniju prosperiteta.

Siromaštvo i nezaposlenost su pali.

Inflacija koja je deceniju ranije bila trocifrena se smanjila, što je povećalo privlačnost turske lire. Zapadna politika lakog novca posle finansijske krize 2008-09 donela je nalet jeftinih stranih kredita i podstakla turski građevinski bum.

Erdogan je delovao nedodirljivo.

Stvari su počele da se menjaju 2013. godine, kada su protesti usredsređeni na park Gezi u Istanbulu zahvatili zemlju, što je izazvalo rasprostranjene sukobe, hapšenja i zatvaranja.

U isto vreme, zapadni laki novac je presušio, što je izazvalo egzodus sredstava iz Turske i obuzdao njen bum jeftinih kredita.

Godine 2012-2013. označile su prekretnicu za BDP po glavi stanovnika, koji meri prosperitet u dolarima, kao i za zapošljavanje i druge mere ekonomskog blagostanja.

To je bio najveći rezultat za strane investicije, prema zvaničnoj statistici. Vrednost lire je od tada pala, što je smanjilo kupovnu moć Turaka.

Murat Ucer, savetnik Global Source Partners i predavač na Univerzitetu Koc u Istanbulu, rekao je da je napredak AKP-a počeo da se preokreće nakon globalne finansijske krize 2008-2009.

Ovo, u kombinaciji sa stvarnom depresijacijom lire koja je kasnije zavladala, je „jedno od mogućih objašnjenja preokreta u turskom prosperitetu od 2013, ili zašto je prosečan Turčin počeo da siromaši u dolarima", rekao je on.

Razbijanje i izolacija

Erdogan je šokirao mnoge kada je njegova vlada poništila proteste u parku Gezi 2013. godine.

„Protesti su bili i odgovor i dalji podsticaj za sve veći autoritarizam vlade AKP i naveli su Erdogana da vodi sveobuhvatni rat protiv svojih protivnika koristeći ceo vladin aparat", rekao je Ates Altinordu, docent sociologije na Univerzitet Šabanci.

Pokušaj puča iz 2016. od strane delova vojske i za koji Ankara okrivljuje američkog sveštenika Fetulaha Gulena, koji negira umešanost, doveo je do vanrednog stanja koje je, kako je rekao Altinordu, „formalizovalo Erdoganovu personalističku vladavinu podržanu od strane grupe pobožnih savetnika sumnjivih akreditiva".

„Skup ovih faktora stvorio je savršenu političku oluju za ekonomski neuspeh", dodao je on.

Ipak, druge ključne mere kao što su zdravstvena zaštita, infrastruktura i pristup tržištu ostaju snažne nakon dramatičnog poboljšanja od kada je Erdogan preuzeo dužnost 2003. godine, pomažući njegovoj AKP da pobedi na više od deset narednih izbora.

Erdogan ima „bazu obožavanih i lojalnih pristalica jer su građani uživali znatno bolji životni standard nego tokom većeg dela 20. veka", napisao je Soner Cagaptai u svojoj knjizi „Sultan u jesen" iz 2021.

Pre nego što je Erdogan došao na vlast, stopa smrtnosti novorođenčadi u Turskoj bila je uporediva sa predratnom u Siriji, a sada je slična onoj u Španiji, napisao je on.

Tokom poslednje decenije, političke podele su se produbile širom zemlje jer se Erdogan okrenuo nacionalističkim saveznicima kako bi obezbedio većinu u parlamentu. Kasnije je pobedio na oštrom referendumu o usvajanju predsedničkog sistema koji je koncentrisao vlast u njegovoj palati.

Neki ključni ekonomski zvaničnici napustili su AKP.  Analitičari kažu da su tada počele da se pojavljuju pukotine u njenoj politici, uključujući pritisak na centralnu banku da smanji stope čak i kada je lira zapala u krizu 2018. i krajem 2021.

„Svi se sećaju rane Erdoganove vlade kada je stvarao inkluzivnu ekonomiju. Međutim, ostavio je ogroman deo društva u potpunosti zavisnim od vlade, a to je neodrživo", rekao je Bulent Gultekin, bivši guverner turske centralne banke i vanredni profesor na Univerzitetu Vorton.

„Ako Erdogan pobedi na izborima i nastavi svoju ekonomsku politiku, u jednom trenutku će doći do potpunog kraha. To je prilično mračna slika", rekao je on.

„Možete da odložite stvari na neko vreme, ali na kraju ćete morati da platite račun".

(EURACTIV.rs)