Od trenutka kada je ruska invazija na Ukrajinu postala neizbežna, Evropa je znala da će uskoro morati sebi da postavi neka veoma komplikovana pitanja.
Visoko među njima bilo je da li bi kontinent mogao da se odvikne od ruskih energenata, konkretno gasa koji je koristio decenijama – i da izbegne da bude na milosti predsednika Vladimira Putina ako bi prekinuo to snabdevanje kao odgovor na podršku Ukrajini.
Za Evropu je energetska bezbednost uvek bila kompromis: jeftina, uvezena energija dolazi sa rizikom da zavisi od zemalja iz kojih potiče, piše CNN.
U slučaju Rusije i njenog prirodnog gasa, zvaničnici su u početku spekulisali da bi duga, hladna zima 2022-23. mogla da primora Evropu da ublaži kažnjavanje Moskve. Uostalom, razvijene zemlje poput onih u Evropskoj uniji nisu mogle razumno da puste svoje građane da se smrzavaju zbog Ukrajine.
Međutim, kombinacija sreće, planiranja i podrške Evropljana Ukrajini ostavila je energetski rat – koji se nekada smatrao Putinovim asom u rupi – suvišnim. Evropa je imala posebno blagu zimu, dok su vlade i građani činili zajednički napor da koriste manje gasa.
Šta je Evropa uradila?
Ta kombinacija tople zime i manje potrošnje gasa stvorila je prozor za Evropu da se predomisle oko svoje politike kojom su pretpostavljali da će se Rusija prilagoditi zapadnim vrednostima u zamenu za gotovinu.
Prvi korak je bio smanjenje uvoza iz Rusije. 2021. godine, godinu dana pre invazije na Ukrajinu, 45 odsto gasa koji je uvezla EU dolazilo je iz Rusije. U Nemačkoj je ta cifra iznosila 52 odsto. Ti brojevi su od tada naglo opali. Prema podacima EU, u prvom kvartalu 2023. godine Rusija je činila samo 17,4 odsto ukupnog uvezenog gasa u EU.
Drugi korak je bio da se iskoristi topla zima i napune rezerve gasa u pripremi za hladnu sezonu 2023-24.
Zalihe gasa u Evropi su ove godine već toliko pune da postoji konsenzus da Kremlj neće moći da iskoristi energiju na način koji bi promenio evropsku odlučnost protiv Moskve i podršku Ukrajini. EU je kao celina dostigla svoj cilj da zalihe budu 90 odsto popunjene do sredine avgusta, mesecima pre krajnjeg roka 1. novembra.
Štaviše, Evropa je značajno diverzifikovala svoje izvore energije.
Ima tu i loših vesti
Ipak, kako piše CNN, postoje i lose vesti. Uprkos ovim naporima, zvaničnici i analitičari se plaše da koliko god impresivan bio ovaj napredak, evropski energetski sektor je daleko od bezbednog na duži rok.
Najneposrednija tačka za zabrinutost je to što je Evropa diverzifikovala svoj uvoz gasa, a veliki deo koji trenutno leži u rezervi je tečni prirodni gas (LNG).
"LNG je toliko očigledno rešenje da je postao prioritet, ali pošto je LNG takođe toliko fleksibilan izvor energije kojim se može trgovati da je malo teže pratiti poreklo", kaže Milan Elkerbout, istraživač u Centru za evropske političke studije.
"To znači da indirektno deo LNG-a može doći iz Rusije, i na taj način i dalje će se doprinositi njihovim prihodima", dodaje on.
Dok EU kaže da se najveći deo svog LNG-a kupuje od SAD, Katara i Nigerije, on se često prodaje na berzama gde su ugovori za količine bez ikakvog pozivanja na poreklo.
Druga – i verovatno važnija – oblast zabrinutosti je dugoročna.
Iako je Evropa možda delimično odbacila trgovinsku zavisnost od Rusije, ona se i dalje oslanja na druge za energike. A kada je u pitanju energetska bezbednost, zavisnost nas na kraju vraća na onaj klasični kompromis: ekonomija naspram rizika, navodi CNN.
Način na koji bi Evropa mogla da se oslobodi zavisnosti
Jedan od načina na koji se EU nada da će se osloboditi energetske zavisnosti je preko svog Zelenog dogovora, visokog plana da Evropa postane prvi klimatski neutralan kontinent do 2050. Projekat, koji će prema trenutnim projekcijama koštati preko 1 bilion evra (1,07 biliona dolara ), biće postignut brojnim sredstvima, od sadnje 3 milijarde novih stabala do renoviranja zgrada kako bi bile energetski efikasne. Naravno, ogromna ulaganja u obnovljive izvore energije i čist transport će takođe igrati ogromnu ulogu.
Prva velika prekretnica u Zelenom dogovoru je smanjenje emisija staklene bašte u EU za 55 odsto pre 2030. godine, u poređenju sa nivoima iz 1990. godine. Kritičari su sve više zabrinuti da će spor napredak u dostizanju ovog cilja, pored ogromnih troškova za pojedinačne države članice, videti da će neki tražiti drugi strani izvor koji bi pomogao energetskoj tranziciji: Kinu.
Malo ko u Briselu će reći da su odnosi EU sa Pekingom trenutno zadovoljavajući. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen nedavno je promenila svoj pogled na Kinu, govoreći u pojedinostima o potrebi da se "ukloni rizik" odnosa Evrope sa tom zemljom. Međutim, ona takođe prihvata da bi se mnogi dugoročni planovi Evrope najbolje ostvarili u partnerstvu sa Kinom, uključujući njene ambicije o zelenoj Evropi.
Stav Fon der Lajen odražava različita gledišta među 27 država članica EU. Neki vide Kinu kao autoritarnog siledžiju i egzistencijalnu bezbednosnu pretnju a neki ga vide kao očigledan izvor jeftinih solarnih panela, vetroturbina i baterija. Drugi ne vide alternativu saradnji sa Kinom, ali žele da nastave sa oprezom.
Kina je već ključni igrač?
Pretnja je, kako neki primećuju, to što je Kina već strateški postala ključni igrač u mnogim tehnologijama i kritičnim sirovinama koje su neophodne za zelenu tranziciju.
"Kina je započela svoju industrijsku strategiju za zelenu energiju pre oko 15 godina. Oni su to uradili tako dobro, obezbeđujući prirodne resurse kao što su litijum za baterije, čelik za vetroturbine, i već su izgradili proizvodni kapacitet za proizvodnju sve ove opreme", kaže Adam Bel, bivši zvaničnik britanske vlade za energetiku.
"U međuvremenu, Evropa je posustala i sada je verovatno neizbežno da će Kina igrati značajnu ulogu u zelenoj budućnosti Evrope bez radikalnih akcija", dodaje on.
Kakve sve ovo ima veze sa geopolitikom i bezbednošću?
"Kineski kapitalizam koji subvencioniše država, zajedno sa kontrolom značajne količine kritičnih sirovina, daje kineskoj industriji značajnu konkurentsku prednost, zbog koje će evropskim kompanijama biti sve teže da pariraju", kaže Velina Čakarova, vodeći stručnjak za evropsku bezbednost.
"Kineska taktika da podeli i oslabi jedinstvo među američkim evropskim saveznicima, zajedno sa njenim regionalnim ambicijama na mestima kao što je Tajvan, mogla bi da postane tačka pritiska gde Kina koristi svoj geoekonomski uticaj kroz zavisnost od minerala i retkih ruda za postizanje geopolitičkih ciljeva", kaže Čakarova.
Više zapadnih zvaničnika ukazalo je na direktnije bezbednosne pretnje koje predstavlja Peking ako se Evropa na kraju ipak bude oslanjala na njega u svojoj zelenoj tranziciji.
Te pretnje se kreću od ranjivosti snabdevanja, kao što je bio slučaj sa Rusijom, do direktnih sajber napada putem tehnologije stvorene u Kini. Dok se evropski zvaničnici često stide da se pozabave ovim pitanjem javno, visoki bezbednosni izvori u EU su ranije rekli za CNN da je Kina i dalje glavni izvor sajber napada unutar EU, najviše fokusiranih na korporativnu špijunažu.
Nije Kina jedina pretnja
Kina je više puta negirala umešanost u sajber napade.
Kina nije jedina pretnja kada je reč o energetskoj bezbednosti u Evropi. EU uvozi energiju iz mnogih zemalja čiji se ni demokratski ni geopolitički ciljevi ne poklapaju sa Briselskim: Katar, Saudijska Arabija, Kazakstan, Libija i, naravno, Rusija.
Evropa je uložila velike napore da reši ovo i tempo kojim je odgovorila na rusku krizu je, kako ocenjuje CNN, impresivan, s obzirom na to da se nekada smatralo nemogućim. Međutim, velika i starija populacija Evrope – u kombinaciji sa stagnirajućim ekonomijama – i dalje zahteva ogromne količine energije ako žele da održe svoj sadašnji način života.
Kako je to rekao jedan diplomata EU:
"Jedna je od životnih ironija da su zemlje koje imaju karte u energetici ponekad one koje su u najboljem slučaju nepouzdani partneri, a u najgorem budući neprijatelji".
(EURACTIV.rs)