Primeri lažnog zelenog marketinga, tzv, greenwashing-a mogu biti brojni. Jedan od njih su plastične kese plasirane na tržište, na kojima se može naći oznaka „biorazgradivo", iako one to zapravo nisu.
Sa podizanjem svesti o važnosti očuvanja životne sredine, razne akcije preduzimaju kako pojedinci, tako i organizacije i kompanije. Tu su i brojne kampanje kojima poznati brendovi i firme žele da istaknu da su naklonjeni ovom cilju. Međutim, dešava se da upravo te kampanje, kako u Srbiji, tako i širom sveta, zapravo dovode do obmanjivanja, odnosno tzv. greenwashing-a.
"Pojam greenwashing se odnosi na marketinšku manipulaciju kojom se pokušava iskoristiti povećana potražnja za ekološki prihvatljivim proizvodima na obmanjujući način. Ovaj oblik manipulacije se kod nas naziva eko obmana, zelena obmana, eko manipulacija ili lažni zeleni marketing. Primeri ovakvog marketinškog pristupa su brendovi brze mode koji su veliki ekološki zagađivači, a hvale se svojim "ekološkim" kolekcijama, dok u stvarnosti čine malo ili ništa kako bi ih zaista učinili održivijim, zatim veliki proizvođači jednokratne plastike koji se predstavljaju kao šampioni održivog poslovanja, ili konvencionalne energetske kompanije koje se rebrendiraju kao zelene", kaže za EURACTIV Dunja Jovanović iz F.fm Platforme.
Primeri greenwashing-a mogu biti brojni. Jedan od njih su plastične kese plasirane na tržište, na kojima se može naći oznaka „biorazgradivo", iako one to zapravo nisu. Takođe, na mnogim pakovanjima piše „recikliraj me" ili „ovo pakovanje je u potpunosti reciklabilno, odložite ga u namenske kontejnere", iako ne postoji mogućnost reciklaže takvog pakovanja u Srbiji.
"Česta je zamena jednog dela za celinu: na primer, jedan proizvod sadrži određenu (često malu) količinu reciklirane materije, olako se zalepi marka da je proizvod "eko". Ili, jedna fabrika u koncernu radi po višem standardu, dok celo preduzeće onda sebe prezentuje kao "odgovorno". Na primer, trenutno čak i fosilni giganti usmeravaju neke (male) procente svojih finansija u održive tehnologije da bi tvrdili da rade ka "energetskoj tranziciji". Ovo je problem zato što korporacije tako nastavljaju da rade minimalno neophodno (dok to maksimalno reklamiraju) i time odlažu prelazak na čistije procese, ili, u najgorem slučaju zapravo usmeravaju društvo u pogrešnom pravcu, sa lažnim "rešenjima" za klimatsku i ekološku krizu", kaže za EURACTIV Mirko Nikolić, istraživač, aktivista i član Earth Thrive-a.
"Još jedan povezan i sve prošireniji oblik farbanja u zeleno se događa kroz sertifikate koji garantuju da se aktivnosti sprovode po najvišim standardima. Često se radi o privatnim shemama koje rade za profit, tako da im je suštinski u interesu da sertifikuju kompanije koje ih plaćaju da dobiju sertifikat. Radi se pre svega o tržišnoj, a ne regulatornoj logici. Ovo je naročito izraženo u industriji hrane, reciklaži, šumarskoj industriji, i sve više i u rudarskoj i industriji automobila", dodaje Nikolić.
Rasprostranjenost greenwashinga
"Pre godinu i po dana Evropska komisija je uradila pregled sajtova velikih kompanija i njihovih „zelenih" reklama ili stavova, te su utvrdili da više od polovine nije pružilo dovoljno informacija potrošačima kako bi mogli da procene tačnost tvrdnji koje su kompanije iznosile, dok je preko 40% iznetih tvrdnji ocenjeno kao obmanjujuće. Lažni zeleni marketing je, dakle, dosta rasprostranjena marketing praksa. Iz mog iskustva, kod nas se najčešće dešava zbog ugledanja upravo na reklame iz inostranstva i neinformisanosti ljudi koji rade u marketing sektoru, kada je plasiranje društveno odgovornih kampanja u pitanju", objašnjava Dunja Jovanović.
Međutim, uopšte nije lako proceniti da li neka kompanija obmanjuje u ekološkom smislu.
Mere Republike Srbije u borbi protiv greenwashinga
Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju između evropskih zajednica i njihovih država članica, sa jedne strane, i Republike Srbije, sa druge strane, koji je ratifikovan zakonom o potvrđivanju ovog sporazuma, Republika Srbija preuzela je obaveze kojima će, između ostalog, obezbediti politiku aktivne zaštite potrošača, odnosno usklađivanje zakonodavstva o zaštiti potrošača u Srbiji sa zaštitom koja je na snazi u Zajednici, navode u Ministarstvu unutrašnje i spoljašnje trgovine.
Na pitanje EURACTIV-a da li je i koliko prigovora u vezi sa greenwashing-om bilo od strane građana Srbije, iz nadležnog Ministarstva odgovaraju da "iako je greenwashing sve češća pojava u svetu i kod nas, u Nacionalnom registru potrošačkih prigovora koje vodi Ministarstvo nisu evidentirane prijave potrošača."
Razlog tome može biti i nedovoljna informisanost građana o greenwashingu. S tim u vezi, kako navode u ovom ministarstvu, Sektor za zaštitu potrošača u okviru ovog ministarstva kontinuirano radi na podizanju svesti zaštite potrošača u svim potrošačkim pitanjima. Takođe, potrošačima su na raspolaganju i udruženja za zaštitu potrošača čije su aktivnosti informisanje, edukacija potrošača, savetovanje, kao i sprovođenje istraživanja i studija u oblasti zaštite potrošača, navode za EURACTIV u Ministarstvu unutrašnje i spoljašnje trgovine.
Na šta obratiti pažnju pre kupovine
"Ukoliko vam se neki proizvod ili usluga dopadaju, a reklamiraju se kao održiviji, najbolje što možete da uradite je da se pre kupovine informišete o tome na koji način proizvođač ili pružalac usluge posluje, da li je u grupi velikih zagađivača, da li već ima iza sebe istoriju plasiranja manipulativnih reklama, na koji način proizvode i slično", dodaje Dunja Jovanović.
"Možda je najsigurnije kupovati što više lokalno, od proizvođača u koje imamo poverenja da dobro rade, nego verovati brendiranju i kampanjama koje u suštini ne možemo da verifikujemo. Time pomažemo i razvoj lokalnih ekonomija koje često nemaju pristup velikim tržištima i subvencijama. Naravno, najbolje je izbeći kupovinu stvari koje nisu stvarno nužne, ili kupiti polovne proizvode kada je to moguće", kaže Mirko Nikolić.
Nikolić smatra da je neke aktivnosti gotovo nemoguće istražiti do kraja jer su sistemski zasnovane na netransparentnim i koruptivnim lancima snabdevanja i sakrivanju pravih podataka:
"Pristup pravdi je, nažalost, i dalje veoma težak za aktiviste i zajednice koje pokušavaju da odbrane svoja prava i svoju životnu sredinu, i korporacije su gotovo nedodirljive.
Zato je ključno jako civilno društvo, nezavisno tužilaštvo, akademija i mediji, kao i zakoni koji štite radnička prava, zajednice i prirodnu sredinu, i mehanizmi zaštite uzbunjivača. Uz to je naravno neophodna jaka regulativa proizvođača, monitoring i sprovođenje na nivou država, kao i međunarodne konvencije i pravosudni mehanizmi."
(EURACTIV.rs)