EURACTIV je istraživao kako beskućnici provode praznične dane, a ono što smo saznali dalo je tračak nade da postoje ljudi koji brinu o onima koji su na ulici. Takvo je, između ostalih udruženje „Izlazak".
U dane kada svi žurimo svom domu da u toplini i porodičnom okruženju ispratimo staru, dočekamo novu godinu ili proslavimo Božić, neki ljudi nemaju gde da odu sa ulice, a većina njih nema ni kome da ode.
Kako bi se u vreme praznika osetili bar malo bolje, udruženje "Izlazak" je za njih već četvrtu godinu zaredom organizovao "Božić u gradu".
Udruženje "Izlazak" nastalo je 2009. na inicijativu grupe ljudi koja se u to vreme oporavljala od nekog oblika zavisnosti. Aleksandar Žugić, predsednik organizacije, kaže da je to nekako prirodno došlo.
"Došlo je u trenutku kad smo shvatili da to nešto što smo dobili besplatno, treba i mi nekom da poklonimo dalje i da pomognemo što većem broju ljudi", ističe on.
Iako je glavna delatnost organizacije rad sa osobama sa problemima zavisnosti, ovo humanitarno, hrišćansko udruženje pomaže i osobama kojima je potrebna pomoć i podrška nakon izlaska iz zatvora, kao i podrška ljudima sa problemom beskućništva u Beogradu.
Kada su u pitanju ljudi sa problemom beskućništva, rad sa njima ovo udruženje je započelo pre osam godina kada je pomoglo grupi beskućnika sa Zelenog venca. Od tada, pomažući se sredstvima dobrotvora, pojedinaca i firmi, ali prvenstveno iz sopstvenih sredstava, ovo udruženje pomoglo je mnogima koji su se našli u teškoj situaciji.
Pre pet godina udruženje je otvorilo dnevni klub u Zemunu, čija vrata otvara svake srede i petka i ljude koji imaju jako malo, ili nimalo, učini da se bar na trenutak osećaju bolje, da bar na kratko imaju osećaj zajedništva, pripadnosti i nesebične ljubavi volontera udruženja.
U ovaj dnevni centar mogu da dođu da se ugreju, pojedu nešto toplo, popiju čaj ili kafu, obave ličnu higijenu, kao i da operu i osuše veš.
"Imamo neke principe koje poštujemo kad dođu kod nas. Trudimo se da ih mi poslužimo i na taj način radimo na povraćaju dostojanstva tih ljudi. Takođe, kad god možemo, sednemo sa njima, da popijemo kafu i pokažemo im da su važni, da nisu samo tamo neki korisnici naših usluga već naši prijatelji", kaže Žugić.
Već četvrtu godinu zaredom, udruženje za svoje korisnike organizuje „Božić u gradu". U toku ove akcije, vrata centra u Zemunu su otvorena cele poslednje ili pretposlednje nedelje u godini. Tada se, osim redovnih, organizuju i neke vanredne aktivnosti. Cilj im je da svako oseti duh praznika i da makar tokom tih dana doživi nešto što je u njegovoj situaciji gotovo ili skoro nemoguće.
Tako je ekipa EURACTIV-a na terenu zatekla praznični ručak, spremne poklon pakete za korisnike i muziku - pravu prazničnu atmosferu.
"Tim ljudima nema ko nešto da pruži, pokloni i da, i zato se trudimo da im tokom ovih dana približimo prazničnu i svečanu atmosferu, a poslednjeg dana im delimo i poklone. Bude tu i muzika, druženje, svečaniji jelovnik...jer, ponavljam, trudimo se da im vratimo dostojanstvo i učinimo da se makar na kratko osećaju kao i oni koji imaju dom, porodicu, posao, prijatelje, sredstva za život", priča Žugić.
Kako kaže, kod njih dolaze ljudi sa raznim problemima.
"Uh, bilo je tu raznih priča, od problema sa alkoholom i drogom, preko razorenih porodičnih odnosa, smrti najbližih, mnogi od njih imaju psihičkih i mentalnih problema i poremećaja", nastavlja Žugić.
Njegova supruga, Monika, koja je takođe aktivistkinja udruženja, kaže da svim tim ljudima nešto treba i fali.
"Mnogi od tih ljudi su odbačeni od strane svoje porodice i familije. Od neprihvatanja porodice pa do toga da neko nikoga živog nema, nažalost. S druge strane, tu su i neka usmerenja koje su kroz vreme izgubili, a nisu se uklopili u neku zdravu socijalnu sredinu. Raznih je tu priča, raznih karaktera, različitih potreba..."nabraja Monika.
Ona dodaje da udruženje Izlazak zbrine između 40 i 55 korisnika na dnevnom nivou.
"Sveukupno imamo oko 120-130 ljudi koji dolaze kod nas, samo što se oni menjaju. Otkad smo otvorili ovaj dnevni centar, promenilo se dosta njih. U poslednje vreme nam sve češće dolaze mlađi ljudi koji imaju problema sa bolestima zavisnosti. Imamo i dosta žena. Neki korisnici su na ulici, neki na rubu egzistencije jer žive u nehumanim uslovima, neretko bez vode, struje grejanja", dodaje Monika Žugić.
Ona naglašava da je posao human, ali zna da bude dosta težak i naporan.
"Bude tu svega, nekad je zaista teško, ali vodi nas činjenica da se ljudi koji kod nas dolaze zaista osećaju lepo. Trudimo se da uvek bude porodična atmosfera, takva je i hrana, i oni vole da dolaze kod nas i tu provedu neko kvalitetno vreme", navodi Monika.
"Mi pokušavamo da ljude koji imaju takve probleme uputimo dalje na lečenje, tamo gde će im biti pružena adekvatna pomoć. Osim zdravstvenih ustanova, mi ih povezujemo sa organizacijama koje su u mreži i koje se bave sličnom delatnošću kao mi. Jedan ozbiljan broj ljudi smo kroz mrežu organizacija uputili na pravu adresu i mnogi od njih danas žive normalnim životom. Već sam rekao da mnogi imaju mentalne probleme i sa njima je jako teško raditi, ali smo ljude, sa kojima je moglo da se radi, usmeravali da pronađu posao, stan, da se socijalno uklope u normalne tokove života. Najlekovitiji deo priče je da se i ti ljudi koje mu resocijalizujemo povremeno uključuju u volontiranje. Jer, ne radi se samo o tebi i tvom životu nego daj nešto i pomozi nekom drugom. Ličnim primerom, jer je veći broj nas i sam bio u problemu zavisnosti, pokazujemo tim ljudima da je moguće ne samo izaći iz toga, već da sutra baš ti možeš da radiš nešto smisleno i pomogneš nekom trećem ", zaključuje Aleksandar.
"Sin mi je umro, a imam rak sa metastazama"
Ivan Janković iz Odžaka je na ulici već sedam godina. Za EURACTIV je ispričao kako se našao u situaciji beskućništva.
"Bio sam u vanbračnoj zajednici i nakon smrti supruge, njenom sinu je pripao stan u kome smo živeli, a on je odlučio da me izbaci na ulicu", kaže Ivan.
Na pitanje novinara - šta mu, osim doma najviše fali, Ivan kaže da je to zdravlje jer je onkološki bolesnik.
"Imam karcinom pluća koji je metastazirao, tri ciste na mozgu, dva čira na želucu, visok pritisak, šećer", dodaje Ivan.
On ima zdravstveno osiguranje i leči se, onoliko koliko mu to mogućnosti dozvoljavaju.
"Doći do lekara danas je premija. Znate kako se sve danas zakazuje. Insistira se na telefonskom zakazivanju, a niko vas ne pita da li imate tu mogućnost. Snalazim se kako znam. Ponedeljkom i sredom odlazim do udruženja Adra koje nam omogućava da se obavimo ličnu higijenu, a imaju i lekara koji nam pomaže, obezbeđuje deo lekova. Ja sam ipak dosta komplikovan slučaj zbog lošeg opšteg zdravstvenog stanja, a oni su prebukirani, tako da su i njima mogućnosti ograničene", priča Ivan.
On napominje da mu veoma znači pomoć organizacija kao što su "Izlazak" i "Adra", a o ovoj akciji "Božić u gradu" kaže da svim ljudima koji su u sličnoj situaciji ovo mnogo znači. Kaže da voli da se druži, da i dalje drži do sebe, do svoje lične higijene i da mu mnogi nisu odmah poverovali da je beskućnik.
Na pitanje da li je pokušavao da reši stambeno pitanje i da li se obraćao državnim institucijama, Ivan kaže da jeste i to više puta ali da su ga samo "prebacivali" i upućivali u drugu instituciju, a do danas nije dobio konkretan odgovor.
"Oslanjam se na dobre ljude iz ovih udruženja. Imam čak ideju da osnujem udruženje beskućnika. Takvo udruženje nikad nije postojalo ovde, a smatram da jedino posredstvom nekog udruženja ili organizacije mogu da se ostvare neka prava. Ovako, kao pojedinci, teško da ćemo nešto uspeti" pita se Ivan.
On napominje da je teško kad dođe vreme praznika.
"Teško. Mada, već sam i navikao. U početku je bilo jako teško jer sam navikao na porodicu i dom. Sećam se praznika koje sam provodio sa roditeljima kojih odavno nema, a najviše mi nedostaje sin koji je preminuo. U ovo doba, to mi najteže pada. Pa ipak, ovde se sa prijateljima pomolimo za njega, spomenemo ga i to mi mnogo znači", rekao je Ivan Janković u razgovoru za EURACTIV.
Na pitanje - kako se okolina, građani i društvo uopšte odnose prema beskućnicima, Janković kaže da je malo onih koji na beskućnike gledaju kao na ljude.
"Većina nas gleda kao da smo otpad, šljam i đubre. Tako na nas gleda i policija. Jednom smo uspeli da sprečimo migrante koji su maltretirali devojku na ulici, da počine neki mnogo gori zločin, a policija je nakon toga nas ispitivala kao da smo je mi napali. Takođe, loš odnos nekada dolazi i od onih koji propagiraju nešto sasvim suprotno. Znam za slučaj jednog beskućnika kome je crkva pomogla da se skloni s ulice, ali je odnos sveštenika prema njemu bio strašan. Bukvalno mu je kao keru bacao hranu, ponižavao ga i vređao", zaključio je Janković.
"Glupo mi je da bilo kome bilo šta tražim"
Goran Stojković iz Zemuna takođe je za EURACTIV ispričao svoju životnu priču.
"Otac mi je bio policajac, radio prvo kao običan policajac, a zatim je bio inspektor u odeljenju za krvne delikte. Jedan od braće mi je poginuo u ratu 1993, u tom trenutku imao je čin kapetana. Majka mi nije radila, bila je domaćica. Živeli smo u trideset kvadrata u kućici bez vode i delimično struje, to je bilo naselje pored kazneno-popravnog doma, pa smo u taj dom odlazili po vodu. Samo detinjstvo je bilo teško, maltene sam odrastao na ulici. Otac mi se tri puta ženio i imao decu i iz drugih brakova. Sećam se da ga je moj učitelj zvao da ga pita zašto se dva puta presvlačim kad dođem u školu. A morao sam da nosim presvlaku jer je moje naselje bilo u blatu", kaže Stojković.
On je, kako kaže, završio školu za vatrogasca, radio je u obezbeđenju, a zatim i u bolnici "Laza Lazarević", u mrtvačnici u Deligradskoj, kao i u prihvatnom centru. Prema njegovim rečima, od 2018. godine je na ulici.
"Imam sina iz prvog braka koji živi u Italiji, za njega sam dvadeset godina plaćao alimentaciju, sad ima 26 godina. Nakon rastanka sa prvom ženom, imao sam još dva braka, u poslednjem sam pomagao decu te žene iako im nisam biološki otac", kaže Goran.
Na pitanje da li se nekome obraćao za pomoć kako bi rešio problem beskućništva, Goran kaže da jeste i da mu je ponuđen smeštaj u gerontološkom centru, što je odbio. Kako nam je rekao, najviše mu znači pomoć ovih udruženja i organizacija.
Goran ističe da često i na ulici naiđe na nekog ko je spreman da ponudi pomoć, da mu kupi nešto da pojede ili mu da neki dinar kako bi pregurao dan.
"Meni je glupo da uopšte pitam nekog da mi da nešto, ali valjda ljudi sami osete i pomognu. Naravno, ima i onih drugih koji nisu tako blagonakloni prema beskućnicima", navodi on.
Stojković kaže da mu osim doma najviše fali sin.
"Nisam ga video 24 godine. Ponekad ga vidim preko Skajpa kad odem kod sestre, ali to nije to. Fale mi i roditelji, mnogo", zaključuje Goran.
"Hvala vam što pitate, čak mi i to znači"
Još jedan od korisnika usluga udruženja predstavio nam se kao Rale, kako ga svi zovu.
"Od 2009. godine ja sam registrovani socijalni slučaj, ali unazad jedno tri i po godine, mene nema ni na tom spisku. Znači, toliko vremena sam bez dinara pomoći od ove države. Više od godinu i po nema struje u objektu u kome stanujem. Gde god sam se žalio, nikakav odgovor nisam dobio, a došao sam i do Zaštitnika građana i Poverenika za informacije od javnog značaja. Da nije ovog udruženja, ne znam kako bih preživeo. Tu više puta obedujem, mogu ovde i da operem stvari, ali nekako mi je neprijatno, više puta se snađem preko nekih poznanika da takve stvari obavim. Od porodice nikog nemam, sam sam, zato i jesam u ovoj situaciji. Ima tih organizacija koje pomažu socijalnim slučajevima pa se oslanjam najviše na njihovu pomoć", kaže Rale.
On nam se zahvalio na razgovoru, rekavši da ljudima u situaciji kao što je njegova, i to mnogo znači.
Razgovor sa ovim ljudima prekinula je muzika, a mi smo ih ostavili da bar uz nju odsanjaju neke lepše snove, ili se prisete nekog izgubljenog, boljeg života.
Udruženje „Izlazak" ima besplatnu telefonsku SOS liniju za ljude sa problemima bolesti zavisnosti. Od ponedeljka do petka svi oni kojima je pomoć potrebna mogu pozvati broj 0800 104 100.
(M.A./EURACTIV.rs)