KOLIKO LJUDI U BEOGRADU NEMA KROV NAD GLAVOM? Istražujemo problem beskućnika i šta je rešenje

Mreža organizacija civilnog društva za borbu protiv beskućništva održala je konferenciju na kojoj su govorili o problemima beskućništva u Beogradu i načinima na koji oni mogu da se reše.

Aktivisti koji se bave problemom beskućništva kažu da istupi čelnika državnih organa u javnosti ukazuju koliko i kako je ovo pitanje shvaćeno i koliko mu se posvećuje pažnja. Smatraju da je problem ozbiljan, slojevit, ali ne i nerešiv.

Katarina Bogdanović, predstavnica Mreže za borbu protiv beskućništva, za EURACTIV kaže da je ovo sistemski problem, da je u Srbiji stambena politika tržišno orijentisana, „na profit a ne na ljude", kao i da su beskućnici „nevidljivi" za institucije, državu i društvo.

Kako ističe, mnogi beskućnici su van popisa, mnogi nemaju ličnu kartu, nisu se javili Centru za socijalni rad ili nisu u sistemu socijalne zaštite, nisu obuhvaćeni ljudi koji žive na ulici, u haustorima, koji spavaju na otvorenom.

Prema njenim rečima, jako je teško odrediti tačan broj onih koji nemaju krov nad glavom, a metodologija kojom se rukovode državni organi nije merodavna jer ne daje pravu sliku o broju beskućnika.

„Činjenica da je Prihvatilište za odrasla i stara lica u Kumodraškoj ulici trenutno popunjeno oko 60% kapaciteta, ne pokazuje da ljudi koji su se našli u situaciji beskućništva ne žele da koriste ovu uslugu ili da ih nema više od 150- 200 u Beogradu, kako to navode gradske vlasti", saopštila je Mreža organizacija civilnog društva za borbu protiv beskućništva.

Na konferenciji su poručili gradskoj vlasti da je pre promene u režimu rada, Prihvatilište u Kumodraškoj bilo popunjeno do krajnjih kapaciteta i da su se svake zime tražili i dodavali dodatni kreveti, što kako kažu, potvrđuju i podaci iz medija iz 2018, 2019 i 2020. godine, sve do izbijanja pandemije korona virusa.

Prema rečima Katarine Bogdanović iz organizacije ADRA, sadašnja nedovoljna popunjenost Prihvatilišta je posledica toga što je Prihvatilište od početka izbijanja pandemije potpuno promenilo politiku pružanja smeštaja.

„Prijem u prihvatilište je i sada, pored uputa centra za socijalni rad i mišljenja lekara uslovljen i negativnim antigenskim testom koji korisnici moraju sami da plate, što je onemogućila i odvratila osobe u situaciji beskućništva od korišćenja usluge smeštaja", pojašnjava ona.

Dodaje da se usled ovoga, ali i činjenice da mnogi beskućnici ne poseduju lična dokumenta, njihov realan broj nije moguće proceniti na osnovu podataka ustanova socijalne zaštite kojima se ovi ljudi obraćaju za pomoć.

Na pitanje novinara EURACTIV-a da li su organizacije ukazivale državnim organima i institucijama na navedene probleme, ona kaže da jesu.

„Ukazivali smo, slali dopise, bili na sastanku sa tadašnjom sekretarkom grada, obraćali se povodom svetskog dana beskućništva u oktobru i ukazivali na problem otežanog pristupa Prihvatilištu kao i da je ono i dalje u nečemu što oni zovu kovid režim. Vrlo je teško da osoba samostalno bude primljena u prihvatilište, pritom govorimo o jednoj od najranjivijih grupa. Ta osoba treba da uradi antigenski ili PCR test, treba da ga plati, a ne možete više dobiti potvrdu iz centra pa ići u dom zdravlja i tamo uraditi besplatno, zbog toga što zdravstveni sistem više ne prepoznaje koronu na način na koji je prepoznavao ranije. Zamislite, vi možete ući u bolnicu, dom zdravlja, dom za stara lica bez PCR ili antigenskog testa, ali ne možete ući u prihvatilište", navodi ona.

Ističe da čak i osoba koja savlada te prepreke za ulazak, ne može da izađe iz prihvatilišta, da ode da prošeta i da se vrati, što je, kako kaže, odbijajuće za ljude koji su navikli da budu slobodni, a pritom ugrožava osnovna ljudska prava.

Bogdanović ukazuje da je na ovaj način Prihvatilište postalo ustanova zatvorenog tipa, poput zavoda ili zatvora, a državni organi na to ne kažu ništa.

„Njihova reakcija ne postoji, nemaju odgovor na dopise i ovo što smo pričali. Mi smo učestvovali u raznim nekim društvenim dijalozima koje je organizovalo Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, gde su bili predstavnici institucija, ali i na tim događajima nismo došli do rešenja - odnosno do vraćanja Prihvatilišta u režim rada pre korone", ističe Bogdanovićeva.

Ona kaže da ne postoji Nacionalna strategija za rešavanje problema beskućništva.

„Samo beskućništvo se ne spominje ili se nedovoljno spominje u Nacionalnoj strategiji za stanovanje, ali Nacionalna strategija za borbu protiv beskućništva ne postoji. Sam pojam čak nije definisan u zakonima Republike Srbije, pa kako se ne zna šta je beskućništvo, tako se ne zna ni broj ljudi u ovoj situaciji. Govorimo o društvenom problemu velikih razmera za čije rešavanje je potrebno da se uključe mnoge institucije i nevladine organizacije, kao i da postoji jača saradnja na ovom polju. Mi zovemo državu i institucije na saradnju i nudimo primere dobre prakse i rešenja, znanja i iskustva koje smo stekli na terenu kako bi se ovaj problem počeo rešavati", kazala je ona.

O trenutnoj situaciji, s obzirom da je krenulo hladno vreme, Bogdanovićeva kaže da noćni centar na Autokomandi ima 31 mesto, koliko je imao i prošle godine i da nije proširen kapacitet, te da ne mogu uzeti kao relevantan podatak broj ljudi u noćnom centru prvog dana njegovog otvaranja, kao što je to urađeno.

„U ovom trenutku, ovaj centar je popunjen i kapaciteti već sada fale. Ta informacija je postojala i prošle godine. Zatim centar u Lominoj ulici gde je spomenuto da ima 60 ležaja, to prosto nije tačno. Taj dnevni centar još uvek nije otvoren. Prošle godine je radio dva - tri sata preko dana i služio da se ljudi za to vreme ugreju, da ručaju, provedu tu neko vreme i dva puta nedeljno su mogli da se tu okupaju. Dakle, nije ni korišćen kao smeštajni kapacitet, a ove godine još uvek nije otvoren", pojašnjava ona.

Bogdanović zaključuje da je Mreža organizacija tražila od državnih institucija da se prošire kapaciteti i da se obezbedi više objekata za te namene, kao i da se poveća broj sati tokom kojih ovi ljudi mogu da koriste usluge.

Iz ovih organizacija kažu da nije dovoljno da Grad Beograd, kako se navodi, finansira izdavanje dokumenata za osobe u situaciji beskućništva, ako ovi ljudi nemaju gde da prijave prebivalište.

„Dokle god se Gradskom centru za socijalni rad u Beogradu, koji ima zakonsku obavezu da na svojoj adresi prijavi osobu bez prebivališta, toleriše praksa kršenja ove obaveze, za posledicu će imati direktno uskraćivanje pristupa drugim pravima i uslugama iz oblasti socijalne zaštite osobama u situaciji beskućništva, uključujući i pravo na obrok u narodnoj kuhinji i prenoćište u Prihvatilištu", kažu aktivisti.

Oni dodaju da je potrebno mere socijalne politike usmeriti na ulaganje i izgradnju, kao i jačanje postojećeg socijalnog stanovanja.

Pored ovih, kako poručuju, potrebno je kreirati posebne mere i multisektorske programe podrške u oblasti socijalne i zdravstvene zaštite i zapošljavanja a kao prvi korak vide istinsko razumevanje beskućništva u Beogradu.

(M.A./EURACTIV.rs)