ZAŠTO SE DEŠAVAJU FAŠISTIČKI NAPADI U NOVOM SADU? Istražili smo tokom posete Crnom ovnu

Crni ovan u Novom Sadu neupućenima može da izgleda kao tek jedan kafić, ali on je mnogo više od toga. Iz ovog mesta se već pet godina šalju poruke solidarnosti i stalno organizuju akcije za pomoć ljudima, životinjama i za očuvanje životne sredine. Međutim, Crni ovan je i stalna meta neofašističkih organizacija koje fizički napadaju zaposlene i goste i uništavaju inventar.

„Da je Crni ovan samo kafić, ja se prvi ne bih bavio time, kao i niko od ekipe. On je mesto solidarnosti, jednakosti, zajedništva, gde se promovišu kako životinjska sloboda, tako i ljudska i ekološka, i to je mesto koje je slobodno za sve. Predstavlja prostor solidarnosti i slobode u gradu. Nažalost, takvih prostora nema puno - Crni ovan i Crna kuća, sve ostalo je pod ,šapom' nekog drugog", počinje svoju priču za EURACTIV Bojan Šovljanski, vlasnik Crnog ovna.

Ovo mesto je imalo preteču u Crnoj ovci, klubu kulture koji je postojao 10 godina.

„Crna ovca se bavila promocijom andergraund supkulture, neafirmisane kulture i umetnika, umetnosti koja nije mogla da pronađe svoje mesto u mejnstrim kulturi i mejnstrim institucijama. Na taj način smo mi pomagali njima - ponudili smo im prostor gde smo održavali tribine, filmske večeri, koncerte. Iza sebe imamo preko 350 dešavanja. Sarađivali smo sa aktivistima, umetnicima iz celog sveta. Stvorili smo konekcije i solidarne akcije sa ljudima iz nemačkih gradova za pomoć domaćoj sceni, angažovali benefit akcije za skupljanje sredstava za omogućavanje boljeg funkcionisanja andergraund kulture kod nas u gradu", nastavlja Šovljanski.

Međutim, nakon tih 10 godina, tokom kojih se desila i pandemija Covid 19, Crna ovca više nije mogla da opstane finansijski.

„Sve smo radili samoodrživo, vodeći se do it yourself (uradi sam) filozofijom života i mislim da je to i najbolji način da se nešto uradi, zato što se tako sačuva kompletno integritet organizacije i pojedinaca. Naravno, nekada stvari moraju da se rade preko institucija - kada se radi menjanje zakona, kada je potrebna neka veća promena u društvu - ali za manje stvari koje smo radili, isključivo smo se vodili ,uradi sam' filozofijom. Kroz solidarne fondove smo sami organizovali događaje, koji su kasnije punili taj fond i na kraju, omogućavali razvoj ostalih kulturnih manifestacija", objašnjava Šovljanski.

Sem prikupljanja pomoći za domaću scenu i tehničku opremu, Crni ovan je pomagao i ustanovi kulture Crna kuća - to je bio jedan od većih poduhvata, „solidarna injekcija od nekih dvadesetak hiljada evra, što nije malo za uraditi i skupiti na mišiće, na solidarnost", kaže Šovljanski. Međutim, njihov rad se nije ograničio samo na Novi Sad.

„Pomagali smo Turskoj, zbog nesreća sa zemljotresima, Solidarnoj kuhinji, Otvorenoj vegan kuhinji, SPANS-u, raznim udruženjima koja se bave promocijom životinjskih prava, koja su u nezavidnom položaju u našoj zemlji. Funkcionišemo tako da svaki mesec posvetimo nekoj drugoj organizaciji i usmerimo našu pomoć i delovanje prema nekom drugom, pošto nažalost ima premalo meseci, a previše organizacija kojima treba pomoć, ali trudimo se. Trenutno pomažemo Solidarnoj kuhinji i SPANS-u (udruženju za zaštitu životinja, prim. aut.)", objašnjava vlasnik Crnog ovna.

Nakon svega navedenog, postavlja se pitanje kako je došlo do toga da ovakvo mesto postane meta konstantnih napada novosadskih neofašističkih organizacija.

„Da bi se to razumelo, moramo da shvatimo da je koren problema dublji nego neka naša trenutna akcija i borba za istinu, slobodu i za osnovno pravo na vazduh i hranu. Način na koji mi delujemo ne ugrožava nikoga. To što mi podižemo svest o očuvanju Fruške gore, šuma, zelenih površina u Novom Sadu ili što se bavimo problemom ljudi koji nemaju osnovne stvari za život, kao što je hrana, krov nad glavom - to su stvari koje ja mislim da su normalne i, na neki način, patriotske, za razliku od njihovih patriotskih viđenja. A zašto se uopšte to dešava je sigurno dublji problem, koji sam video u tome što se naša država nikada nije suočila sa svojom prošlošću, sa zločinima koji su se desili devedesetih, gde se retorika nacionalizma, nasilja, konstantno ponavlja i na neki način koristi u političke svrhe, da bi se javnost stalno držala u nekom ,lupu' i da se ne bi dozvolilo da se bavimo zaista nekim društvenim problemima koji su tu, kao što su voda, zemlja, vazduh, hrana", kaže Šovljanski.

U regionu postoji više od 20 neofašističkih organizacija, od kojih neke otvoreno komuniciraju svoju ideologiju, objašnjava Šovljanski i dodaje da Crni ovan bar jednom nedeljno bude prelepljen nalepnicama sa likovima Hitlera, Musolinija, lidera Azova i njihovim porukama.

 „U svim zemljama postoje takvi ljudi, postoji mržnja, ali ne u toj meri, naravno, i adekvatno se sankcioniše. Kod nas se to ne sankcioniše ili se sankcioniše izuzetno blago kroz neke prekršajne postupke. Napadi se klasifikuju kao kafanske tuče, što je jezivo. Ono što bi moralo da se klasifikuje kao krivično delo - a nošenje obeležja i pripadnost neofašističkoj organizaciji moraju biti krivična dela - mora se adekvatno kazniti, ti ljudi zatvoriti, organizacije zabraniti. Međutim, to se ne radi i još imamo nekog ratnog zločinca, recimo, koji je služio 15 godina kazne u Finskoj, od strane Haga, a pre mesec dana je u Kaću predavao u osnovnoj školi o Košarama. Šta onda učimo tu decu, ako pored svake osnovne škole imamo Ratka Mladića, ,srpskog heroja'? Najnoviji trend, kod mene, recimo, oko osnovne škole su grafiti sa likom Arkana. Ako su tu grafiti koji svaki dan mladi gledaju, a znamo da oni najviše upijaju sve, u kakve osobe će odrasti? Koliko će biti sposobni roditelji, društvo ili škola da ih nekako izvuku i u kojoj meri, ako je već zatrovano sa svih strana - sa medija, ulica, kroz kulturu? Mi se borimo u supkulturi, ali to je mikro nivo", kaže Šovljanski.

Napada na aktiviste u Crnom ovnu je za poslednjih godinu dana bilo osam od strane neofašističkih organizacija, i to nisu jedini problemi sa kojima se oni suočavaju.

„Imali smo 13 inspekcija u periodu od mesec i po dana. U nekom momentu su tri inspekcije bile u bašti, što je bilo stvarno za ne izdržati", kaže Šovljanski.

Sem nalepnicama, neofašističke grupe se oglašavaju i porukama u Telegram grupama, putem kojih preuzimaju odgovornost za napade, objašnjava Šovljanski i dodaje:

„Ali u 99% slučajeva nisu kažnjeni, čak i za taj najgori napad u januaru kad smo napadani mačetom i bokserom, koji je bio najjeziviji. Čak i tu ne znamo šta će se desiti."

U januaru je pred deset svedoka grupa neofašista naoružana mačetom, palicama i metalnim bokserom pokušala da upadne u objekat. Tom prilikom povređene su dve osobe. Policija je tada privela tri mladića iz Novog Sada, stare 21, 22 i 23 godine, protiv njih su podignute prijave za nasilničko ponašanje i izrečena im je zabrana prilaska tom objektu.

„Moj prijatelj je ostao sa ožiljkom preko cele ruke. Par sati nakon napada, imali smo promenu narativa, da su to ,momci koji su se malo zapili u gradu, nisu oni ništa loše mislili, jedan od njih je sportista'. Mi smo saznali da je jedan od njih tukao devojku i dobio zabranu prilaska. Nisu to neka dobra deca, da se ne lažemo. To je sve problematična omladina koja je ušla u neke navijačke vode i možda za par hiljada dinara odrade ovakve stvari za nekog iznad njih ko neće da se petlja", kaže Šovljanski i dodaje da nadležni organi pokušavaju da umanje važnost tog napada.

„Naravno da se uvek izuzima taj momenat koji je izuzetno bitan, da su uvek imali neofašistička obeležja, čak ih nisu ni krili, i to se ne klasifikuje kao nešto što se desilo iz rasne, verske i nacionalne netrpeljivosti, nego kao neka obična tuča. I u tome leži problem - zato što nemaju jednostavno hrabrosti da ga tako okarakterišu, i onda završimo sve sa nekim mizernim kaznama, da se sedi kod kuće tri meseca, igra Soni plejstejšn, umesto da se odleži par meseci u zatvoru ili dobije par desetina hiljada evra kazne, pa da razmisle malo više o svom životu. Ovako dobiju tapšanje od svoje grupe, koja ih uzdiže za heroje. Problem sa pravne strane je izuzetno bitan. Evo, i Hrvatska je promenila skoro taj zakon o neofašistima, kao i većina zemalja u Evropi. Znači, mora se to klasifikovati kao krivično delo, ne može to više biti prekršajno - a čak ni to nije zadovoljeno, ni ta forma", objašnjava Šovljanski za EURACTIV.

Pored toga, dešava se da on kao pravno lice, dobije prekršajnu kaznu u iznosu od 500 evra, na koju se žali, zbog čega se onda celokupni iznos dodatno uveća. A osim što bude fizički napadnut, Šovljanski se neretko susreće i sa problemima zbog izgleda.

„Dobijem par udaraca, da ne kažem batina, zato što stanem na vrata u takvim situacijama i branim ljude koji su iza. Pozove se policija, dođu, pogledaju, dolazimo do momenta diskriminacije, vidi mene istetoviranog, idemo u policijsku stanicu. Došli smo do situacije da sam ja tri puta bio u pritvoru, jednom u zatvoru u prethodnih godinu i po dana, i da sam plaćao kazne više nego napadači, iako ja svaki put ,naduvam' 0.0, uvek imam i svedoke, ali na neki način institucije, nažalost, brane nasilnike", dodaje Šovljanski.

Posledice svega toga trpe i bližnji onih koji su napadani.

„Najteži trenuci su kada cela vaša porodica bude na udaru svih tih stvari, ne možete ih izolovati od toga. To se pročuje i medijski, i fizički se vidi, pate naši voljeni, partner, roditelji, prijatelji", kaže Šovljanski.

Sva ova dešavanja privukla su pažnju javnosti, medija, ali i pripadnika diplomatskog kora, pa su nedavno Crni ovan posetili predstavnici ambasada Holandije i Nemačke, među kojima je bila i nemačka ambasadorka Anke Konrad. Oni su želeli da Crnom ovnu daju podršku.

„Dosta organizacija i ljudi je izrazilo želju da nam da podršku. Ljudi iz ambasade Holandije i Nemačke su nas kontaktirali, jer su želeli da nas posete. To nam je sasvim OK, naravno iz aspekta da izvršimo neki društveni pritisak na institucije da se konačno počnu baviti ovim problemom. Bili su skroz korektni, pričali smo o problemima i pravnim aspektima - što ih je najviše i zanimalo, kao i koji su naši vidovi delovanja. Takođe, ambasadorka je, kako sam razumeo, iz Istočne Nemačke, tako da joj nije strano divljanje neofašističkih organizacija, sad su baš skoro imali nešto slično", kaže Šovljanski.

Spomenik nevinim žrtvama 1944/45.

Da je porast neofašističkog narativa i istorijskog revizionizma u čitavom društvu i te kako prisutan, govori i činjenica da su u Novom Sadu vlasti pokušale da podignu Spomenik nevinim žrtvama 1944/45. Među tim „žrtvama" nalaze se kolaboracionisti i mađarski fašisti, a o tome je za EURACTIV govorio sociolog i antifašista Miloš Perović:

„Mi znamo šta se dešavalo 1944. i 1945. Tih godina su Novi Sad, Srbija i ostatak Evrope oslobođeni od fašizma. Ako postavite stvar na taj način, da referirate na žrtve iz perioda oslobađanja od fašizma, to znači da je vaša namera, samim tim, da rehabilitujete one od kojih se oslobađala ova zemlja i da, što je možda još i bitnije, oblatite oslobodioce od fašizma - to je, u našem slučaju, bila Komunistička partija, a onda posle nje i komunističku ideologiju koju svaki nacionalista, pa i svaki vlasnik kapitala, smatra svojim najvećim neprijateljem, sasvim legitimno", kaže Perović i dodaje: „Samim tim što je to bilo postavljeno tako, zainteresovalo je nas, koji se antifašizmom bavimo sve ove godine, da vidimo kakav je to spisak, o čemu se tu radi, kojim se to ljudima podižu spomenici".

Spisak je napravila Komisija za tajne grobnice ubijenih posle 12. septembra 1944. i on je javan, nalazi se na njihovom sajtu. U roku od dva sata istoričari sa kojima Perović sarađuje ustanovili su 20 ljudi koji su otvoreno sarađivali sa okupatorima i koji su bili mađarski fašisti. Sa druge strane, rad komisije je bio drugačiji.

„Ta komisija je radila nekoliko godina i sastavila je spisak od blizu 2.000 ljudi. Tom komisijom je rukovodila nekolicina revizionističkih istoričara, među kojima je sigurno najpoznatiji Srđan Cvetković, jedan od najistaknutijih revizionista u Srbiji danas, čiji je čitav teorijski opus posvećen rehabilitaciji četništva. Samim tim, kada znate to - ko su članovi komisije - refleksno vam je da vidite o čemu se tu radi, ko su ti ljudi. To je bila osnova onoga što se dalje gledalo, i na raskrinkavanju njihovog spiska je radilo nekoliko ljudi iz potpuno volonterskih razloga, dok je, s druge strane, te spiskove sastavljala komisija koja je bila plaćena od strane države i koja je radila nekoliko godina", objašnjava Perović, koji ne spori da je bilo nevinih žrtava u periodu 1944/45. godine:

„To je bio deo procesa oslobađanja u svim zemljama Evrope, manje-više. Dešavale su se spontane osvetničke akcije koje su kasnije zaustavljene iz vrha komandnog lanca, u čemu je najbitnija razlika između fašističkih zločina i zločina onih koji su oslobađali zemlje Evrope od fašizma".

Zahvaljujući nalazima istoričara, kao i novosadskoj javnosti koja se otvoreno pobunila i organizovala brojne proteste protiv ovog spomenika, njegovo podizanje je do daljeg odloženo. Ostao je samo naruženi postament, a Perović objašnjava zašto je država, za sada, odustala od toga.

„Po mom sudu, razlog tome je što ni među članstvom, pa i rukovodstvom Srpske napredne stranke to nije popularno. Oni to ne rade iz nekih svojih ličnih ubeđenja, nego to rade zbog političke trgovine sa režimom Viktora Orbana u Budimpešti, s kojim su jako blisko povezani i s kojim imaju brojne koruptivne radnje o kojima su, takođe, pisali mediji ovde. I glavna stvar zašto je sve to toliko nepopularno je što su bili u pitanju mađarski fašisti, mada među njima, naravno, ima i pripadnika srpske nacionalnosti koji su bili kolaboracionisti u tom periodu. Ali da je ovde postojao četnički pokret koji je delovao na teritoriji Vojvodine u Drugom svetskom ratu, a nije, i da se podiže spomenik četnicima, mi to sasvim sigurno ne bismo mogli da zaustavimo i verovatno bismo bili ugroženi, verovatno bi nam se crtale mete od strane crkve, vlasti, naučne zajednice", kaže sociolog.

Sa Perovićem je saglasna i profesorka dr Dubravka Stojanović, upravnica Odeljenja za istoriju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, koja objašnjava za EURACTIV kakvu poruku vlast šalje inicijativom oko podizanja spomenika koji je predstavljen kao „čin pomirenja".

„Ta ideja o pomirenju je vrlo stara, počela je osamdesetih da se pomalja, devedesetih je već vrlo prisutna u javnosti. I to zvuči fino - što se ne biste pomirili? To će biti dobro za naše polarizovano društvo. Međutim, čije je to pomirenje, ko se tu miri? Tu se mire oni koji su se borili protiv okupatora, sa onima koji su kolaborirali. Opet se vraćamo na priču o četnicima i partizanima, ili ustašama i partizanima u Hrvatskoj. To je pre svega bila ideja dijaspore koja je proizašla iz tih kolaboranata iz Drugog svetskog rata. Kao što znamo, jedan od Vučićevih najboljih prijatelja je Orban, i u Vučićevoj vlasti učestvuju i mađarske stranke iz Vojvodine, koje su, takođe, ekstremno desne. Tako da je tu opšti interes ne da se dođe do pomirenja, nego da pobede oni koji su kolaborirali. I ovaj spomenik je samo jedan deo te dubinske revizije koji se u Vojvodini vidi na drugi način", kaže prof. Stojanović.

Vojvodina ima svoju specifičnost u tome što tamo tokom Drugog svetskog rata nije bilo četnika, ali je bilo mađarske okupacije.

„Tu onda imamo i međudržavnu dimenziju u podizanju tog spomenika, što je zaista dodatno skandalozno jer onda vi dižete spomenik ne samo domaćim kolaboracionistima, nego i direktno okupatorima što je jedan od koraka dalje u pravcu potpune promene narativa o Drugom svetskom ratu", objašnjava prof. Stojanović.

Na pitanje EURACTIV-a da li je to razlog što ima toliko fašizma u Vojvodini, pogotovo u Novom Sadu, ona odgovara:

„Razloga za povratak fašizma ima mnogo. Oni su uvek dubinski, društveni, ekonomski. Mi imamo ogroman deo društva koji je jako mnogo izgubio u tranziciji, koji ne znaju ili nemaju šta da rade, koji ne znaju kuda ova zemlja ide, šta će oni, njihova deca... Ta ogromna društvena nesigurnost je uvek najbolji temelj za fašizam. Kada na to dođe još ovakva vrsta istorijske revizije, onda imamo jedan zapaljiv spoj iz kojeg bojim se da ne znam kako ćemo da izađemo", dodaje prof. Stojanović.

Perović je već više od 20 godina aktivan u antifašizmu, i pažljivo prati šta se sve to vreme dešavalo u društvu u kojem je, kako kaže „proces učvršćivanja nacionalističkog narativa kao vladajuće ideologije doveden manje-više do kraja".

„To je proces koji traje 30 godina i koji je kulminirao sa vlašću bivših radikala koji se nazivaju Srpska napredna stranka. Ono što je značajno različito u odnosu na period s početka 2000-ih godina je to što mi, kroz čitav taj period, imamo veronauku u školama, i imamo izgrađivanje jedne nacionalne mitologije, posebno s obzirom na period ovih poslednjih ratova. Kad to kažem, mislim na sve te mitologije koje se tiču bitke na Košarama i takvih stvari koje, zapravo, do pre 2-3 godine nisu uopšte bile spominjane. Postoji istraživanje medijskih sadržaja do 2018. i posle 2018. - koliko se to spominjalo u medijima, i onda se iz toga vidi na koji način je kreirana ta nacionalna ideologija. I u tom smislu, dok je u periodu pre 20 godina bilo moguće da, kroz školski sistem, neke od onih starih vrednosti koje su važile u socijalističkoj Jugoslaviji, čiji je sastavni deo bio i antifašizam, prodru do pojedinaca, danas je to manje-više nemoguće. Mladi ljudi kroz proces socijalizacije i kroz obrazovni sistem bivaju izloženi radikalizaciji. To je ono što je glavni problem. Nisu problem supkulturne desničarske grupe koje postoje u svakom društvu na svetu i u Evropi, nego je problem što se to diktira sa vrha, odn. od strane državnih struktura. Dolazite u situaciju da je protiv tog problema praktično nemoguće izboriti se", objašnjava Perović.

Kako i zašto ne odustati

Imajući sve ovo na umu i živeći pod konstatnim pretnjama i napadima, Bojan Šovljanski otkriva za EURACTIV šta ga i dalje motiviše i zbog čega ne odustaje od svog aktivizma i ovakvog načina života.

„Ljubav prema životinjama, prema ljudima, vera u bolje sutra, u naše bolje društvo, u bolji grad, velika odgovornost prema prošlosti. Kada uspemo da pomognemo nekoj solidarnoj organizaciji, jedni drugima - to su stvari zbog kojih mi i postojimo i to je definitivno najlepša stvar. Izuzetno mi je bitno da naglasim da mi jednako cenimo kako ljudski, tako i životinjski život.

I ne radimo mi ništa iz inata, iz mržnje, mi ovo radimo iz ljubavi. Dok god to bude smisao, dok god bude ljudi oko nas, mi ćemo to raditi, iako su nam ugroženi životi, iako mene prate po ulici, pratili su me i sa zadnjeg protesta. Takođe, pre dva dana su mi dobacivali iz auta, psovali su moju majku. Ono što mi je najgore je kada mi šalju poruke da ću završiti bačen u Tisi, aludirajući na to što sam ja iz Šajkaške. Moj kraj je propatio dosta u Novosadskoj raciji, a racija se takođe desila i u Šajkaškoj, kada je stradalo preko 3.000 ljudi. Mi smo potomci Stevana Divnina Babe, Toze Markovića. U kući mojih predaka je osnovana Slobodna Vojvodina, kasnije Dnevnik novosadski. Previše smo propatili zbog fašizma u prošlosti, tako da ne smemo dozvoliti, kao društvo, da takve ideje pobede, kada su već toliki ljudi dali svoje živote. Odgovornost je prevelika", zaključuje Šovljanski.

(EURACTIV.rs)