U najmnogoljudnijoj zemlji na svetu, sve je više mladih koji stasavaju za posao. Konkurencija za radna mesta je velika, pa je i pritisak na mlade ljude sve veći.
Novootkriveni status Indije kao najmnogoljudnije nacije na svetu podstakao je nade za globalnu ekonomiju baš u trenutku kada stanovništvo Kine počinje da se smanjuje i stari. U Indiji, petoj ekonomiji sveta po BDP-u, radno sposobno stanovništvo je mlado, raste i predviđa se da će dostići milijardu u narednoj deceniji.
Ogromna količina radne snage i potrošnje koju je jedan zvaničnik Bajdenove administracije nazvao „ekonomskim čudom“. Ali za mlade Indijce, postoji i druga strana ovog takozvanogščuda: premalo poslova i previše konkurencije.
Od „čuda“ do razočaranja
Za razliku od Kine, gde se ekonomisti plaše da neće biti dovoljno radnika koji bi izdržavali sve veći broj starijih, u Indiji je zabrinutost da nema dovoljno poslova da se izdržava sve veći broj radnika.
Dok ljudi mlađi od 25 godina čine više od 40% stanovništva Indije, skoro polovina njih, 45,8 posto bila je nezaposlena od decembra 2022. godine, prema Centru za praćenje indijske ekonomije (CMIE), nezavisnom istraživačkom centru sa sedištem u Mumbaju.
Neki analitičari opisali su situaciju kao "tempiranu bombu", upozoravajući na potencijal društvenih nemira ukoliko se ne stvore nova radna mesta. Stručnjaci upozoravaju da će se problem samo pogoršavati kako populacija raste, a konkurencija za posao postaje još jača.
Kaušik Basu, profesor ekonomije na Univerzitetu Kornel i bivši glavni ekonomski savetnik indijske vlade, opisao je stopu nezaposlenosti mladih u Indiji kao „šokantno visoku”.
„Ako ta kategorija ljudi ne nađe dovoljno zaposlenja“, dodao je Basu, „onda ono što je trebalo da bude prilika, izbočina te demografske dividende, može postati veliki izazov i problem za Indiju.“
„Svuda je konkurencija“
Ekonomisti kažu da Indija ima različite opcije za rešavanje ovih demografskih problema. Među njima, razvoj već globalno konkurentnog i radno intenzivnog proizvodnog sektora, koji je činio manje od 15% zaposlenih u 2021.godini, prema Capital Economics-u, što je relativno nizak iznos.
Ali takve ispravke na makro nivou malo će pomoći onima koji se sada bore. Učenici poput srednjoškolke Mega Kumari, koja mora da preduzima sve ekstremnije mere da bi dobila prednost u konkurenciji.
Kumari, 17, napustila je svoj rodni grad Dumku, u istočnoj državi Džarkand, da bi studirala na Vibrant akademiji u Koti, gradu u severnoj državi Radžastan – udaljenom više 1.300 kilometara.
Akademija je jedan od nekoliko takvih centara širom Indije gde studenti koji se nadaju da će se kvalifikovati za vrhunske koledže idu da dopune redovni srednjoškolski program dodatnim kursevima.
Kumari to vidi kao svoju šansu da ostvari svoj san i postane profesor, ali to ima veliku cenu, finansijski i privatno.
U zemlji u kojoj je prosečna plata redovnih radnika sa punim radnim vremenom oko 225 dolara mesečno, prema najnovijim vladinim podacima, školarine za godinu dana na akademiji kreću se od 145 do 1.872 dolara.
„Od detinjstva smo se suočavali sa takmičenjem“, rekla je Sarang Agraval, 28, koja se školuje za prijemni ispit za indijsku državnu službu.
„U Indiji postoji konkurencija na svakom ispitu. Svuda je konkurencija”, kaže ona.
Nema društvenog života, nema ljubavnog života i nema plana B
Agraval je među više od milion ljudi koji se svake godine prijavljuju za poziciju u indijskoj državnoj službi.
To je jedan od najtraženijih poslova u zemlji i, sa manje od 1% kandidata koji su se izborili.
„Kako se populacija povećala, konkurencija je porasla, pa su se i šanse ljudi smanjile“, rekao je Madhusudan, koji je direktor strategije u Studi IK centru za nastavu specijalizovanom za pomoć ljudima da studiraju za prijemni ispit za državnu službu.
Indijska omladina, kaže on, oseća pritisak.
„Vidite da je nivo stresa veoma visok među studentima. Studenti mi prilaze i govore: „Gospodine, ne mogu da spavam“, rekao je Madhusudan.
„Nema društvenog života, nema ljubavnog života“, kako je rekao Agraval, „ali barem imamo cilj“.
Ipak, na ovom najkonkurentnijem tržištu, čak i oni koji se najviše rangiraju testirani su preko granica.
Agraval je četiri puta bez uspeha polagao ispit za državnu službu. Sve ovo skupo košta njegovu porodicu, oko 3.000 dolara godišnje kada se uzmu u obzir školarine, hrana i stanovanje.
„Mogli su da kupe tri do četiri automobila sa novcem koji su potrošili na mene“, rekao je Agraval, koji smatra da nema druge opcije osim da nastavi da pokušava.
„Ne postoji plan B“, rekao je on.
(EURACTIV.rs)