Koliko i kako razgovaramo sa decom, koliko smo im od pomoći, a koliko odmažemo EURACTIV je razgovarao sa stručnjakinjama koje rade sa mladima i roditeljima.
Povodom višestrukog ubistva koje je u beogradskoj osnovnoj školi počinio trinaestogodišnji dečak, Milica Jeremić, defektolog, psiholog i psihoterapeut za EURACTIV kaže da kada se desi nasilje, ne traži se uzrok tome i mere su korektivne, umesto preventne.
„Bavimo se posledicama umesto prevencijom“, dodaje ona.
Pandemija je ili približila ili (u većini slučajeva ) udaljila porodice jer je samo izašlo na videlo ono na šta struka, upozorava: Nema komunikacije, problemi se ne rešavaju, već se beži od njih ili se "guraju pod tepih“. Za vreme pandemije bilo je nemoguće pobeći a članovi porodica nisu naučili ni da pričaju, a još manje da slušaju jedni druge. Odatle sada porast broja razvoda i nasilja u porodici, naglašava Jeremić.
Nakon pandemije, ljudi su se povukli u imaginarne svetove. Online žive jer je tako lakše biti u kontaktu s drugima, to su kontrolisani uslovi i mogu se predstavljati kako žele. Međutim, nerešeni problemi su ostali, samo sada vidljiviji i opet se za rešenjima traga izvan, umesto u porodici, a to izvan je putem društvenih mreža. Nasilje je ostalo, jer jednom kad se desi, ono će se sigurno ponoviti, napominje ona.
„ Zakazili smo kao društvo jer više nemamo nacionalni identitet. Stidimo se sistema vrednosti i svoje tradicije a upravo su nas oni držali na pravom putu. Identifikujemo se sa svim što nije naše – sa influenserima, svetskim zvezdama, junacima video igrica. Jedini imperativ je biti uspešan, a to znači biti poznat, po svaku cenu. Komentarišemo na društvenim mrežama jer pregledima stvaramo sebi potvrdu da smo vidljivi, važni (to nam fali još iz porodice) i to je bitnije od samog sadržaja koji iznosimo“, smatra Jeremić.
Iz ugla nekoga ko radi sa decom, ali i sa odraslima, Jeremić kaže da je sada imperativ da roditelji moraju da budu savršeni a deca srećna.
„To nije osnovna uloga roditeljstva. Dobar roditelj je onaj koji je odustao da bude savršen i koji se umesto toga bavi detetom, pripremajući ga za što samostalniji život. U imperativu da moraju da budu srećni, ne sme da se oseti tuga, frustracija, nezadovoljstvo i sve ono što će dete čekati izvan porodice. U tome se teži da se sve nadomesti materijalno, odnosno da se kupi sreća. Mi grešimo jer se trudimo da usrećimo dete po svaku cenu, umesto da ga pripremamo za realnost života“, pojašnjava psihološkinja.
Ona apeluje na roditelje da osustanu od narcističke crte savršenstva i da to ne traže od svoje dece.
„Nije suština ne pogrešiti, već da na prepreke gledamo kao izazove i da učimo decu da prepoznaju problem, da vide njihov udeo u tome i da nauče da pronađu rešenja i izvuku pouku iz greške. Zaboravljamo da deca imaju sopstvene kapacitete i da su prilagodljivija mnogim situacijama od odraslih“, naglašava stručnjakinja.
Prema njenim rečima, odlazak kod psihologa, u Srbiji je još uvek tabu tema ali više za roditelje nego za decu. Pogotovo kada se roditeljima kaže da i oni moraju biti uključeni u proces i da će se psiholozi, i te kako, baviti i njihovim odnosima.
„ Za razliku od odraslih, mladima je jasnija potreba za dolazak kod psihologa i oni traže i iniciraju takve razgovore. To je u redu za roditelje ali ako može da se drži u tajnosti“, dodaje ona.
Jeremić kaže i da u Srbiji postoje timovi za krizne intervencije, u vidu Tima za sprečavanje nasilja, ali su oni posledični, odnosno, okupljaju se kada se nasilje već desilo, daju se korektivne mere koje su prilično opšte, a ne vidi se dovoljno potreba za preventivnim merama ili traženjem uzroka, već se samo suzbijaju simptomi.
Da je porodica u Srbiji u krizi, slaže se i Milica Rakić, koordinator programskih aktivnosti Centra za socijalno preventivne aktivnosti GRiG.
„ Različite socio – ekonomske krize, posledice pandemije, brzina kojom se razvija i napreduje tehnologija kao da ne ostavlja prostora da čujemo i vidimo jasnije jedni druge žureći da idemo u korak sa promenama. Lista priorita je često okrenuta ka obezbeđivanju adekvatnih materijalnih potreba, dok one osetljivije, odnosno potrebe emotivne prirode stavljamo u drugi plan“, pojašnjava ona.
Rakić kaže da javna/zvanična jedinstvena baza podataka koji govore u kakvom su nam stanju deca ne postoji.
„Ono što savetovalište GRiG ima kao informaciju, a koju dobijamo neposredno od predstavnika škola u Beogradu, jeste da nemaju kapacitet da isprate svu decu, a da realna potreba za tim vidom podrške raste u posednjih par godina. Danas su mnogi doveli u pitanje ulogu stručne službe u školama koja se najčešće doživljava kao služba za sprovođenje kazni i opomena, a zapravo bi trebalo da bude mesto sigurnosti i mesto traženja podrške. Nedovoljan broj zaposlenih stručnjaka u školama utiče na ovu atmosferu, ne ostavljajući prostor za bilo kakvo preventivno delovanje, već isključivo tretiranje ekscesa“, ističe ona.
Prema njenim rečima, primećeno je i da se deca na sve nižem kalendarskom uzrastu suočavaju sa nekim izazovima u vezi sa mentalnim zdravljem.
Na pitanje EURACTIV-a da li je odlazak na porodičnu terapiju ili savetovanja u Srbiji česta pojava, Rakić odgovara da nije.
„Zapravo se dešava da se kroz mehanizme prinude porodice nađu u situaciji savetovanja. Takve situacije su najčešće kada se mladi upućuju na savetovanje po učinjenom krivičnom delu, odnosno nakon nekog ekcesnog ponašanja. Čak i u tim situacijama kod roditelja se najčešće događa otpor koji je prouzrokovan osećajem stida, krivice i straha od manjka ili izostanka podrške u najbližem okruženju, pa i zajednici. Iako roditelji nisu nužno uvek deo problema, uvek su neizostavni deo rešenja! Tamo gde se porodica najviše angažuje imamo i najveće promene“, naglašava ona.
Rakić ističe da traumatični događaji jesu najčešći pokretači da se porodica ili individua obrate za pomoć. Ljudi se javljaju kada osete da su došli do kraja, da dalje ne mogu sami, bilo da se radi o porodicama u kojima dugo tinja problem ili gde je potpuno nenadano došlo do njega.
Na pitanje EURACTIV koje su najčešće promene kod dece koja se osećaju odbačeno ili kao da ih okolina ne shvata, Rakić kaže da je važno obratiti pažnju na individualno ponašanje svakog deteta.
„ Izlazak iz uobičajenog, promene navika, društva, interesovanja svakako otvaraju prostor da dodatno obratimo pažnju. Ovo je zadatak onih kojima je dete najviše okruženo – na prvom mestu porodice, škole kao mesta na kome deca provode najviše vremena i svih drugih koji učestvuju u životu deteta (treneri, komšije...). Važno je kada primetimo promenu ili kada dete na neki način podeli sa nama šta ga zapravo muči da ga, ne samo saslušamo, već i shvatimo ozbiljno, koliko god nama u tom trenutku, kao odraslima, ta situacija deluje lako savladivo ili nebitno. Deci su njihova iskustva jedino poznata i emocije u vezi sa tim iskustvima jedina stvarnost. Na nama je da uvažimo tu emociju i damo dozvolu da je ispolji i proživi“, apeluje stručno lice.
Iz savetovališta za adolescente i njihove roditelje GriG poručuju da je svakako važno da mi kao odrasli svojim primerom pokažemo da je u redu pričati o svojim strahovima, nadama, osećanjima... Da čak i kada nemamo odgovor na neka pitanja koja su za njih u tom trenutku važna pokažemo spremnost da zajedno sa njima tragamo za odgovorima i rešenjima. U odnosu na pomenuto, možemo istaći da postoje porodice koje su dovoljno vešte i u mogućnsti da ispune ovaj važan zadatak, ali i one kojima bi bio značajan podsticaj drugih da budu uspešniji na ovom polju. Istakli bismo da je na društvu važan zadatak da podrži postojeću ponudu i kreiranje dodatnih programa za podsticaj i podršku porodici i roditeljstvu.
(EURACTIV.rs)