Mesec, koji je u centru nove međunarodne svemirske trke jer može da sadrži vodeni led, mogao bi biti manje gostoljubiv nego što se mislilo, pokazalo je novo istraživanje.

Ali sada studija koju finansira NASA zvoni na uzbunu: kako se jezgro Meseca postepeno hladi i skuplja, njegova površina razvija nabore - poput grožđa koje se smežura u suvo grožđe - koji stvaraju "mesečeve potrese" koji mogu da traju satima, kao i klizišta. Slično kao i ostatak površine prirodnog satelita, područje južnog pola koje je predmet tolikog interesovanja sklono je ovim seizmičkim fenomenima, potencijalno predstavljajući pretnju budućim ljudskim naseljenicima i opremi.

"Ovo ne treba nikoga da uzbuni i svakako ne obeshrabruje istraživanjetog dela južnog pola Meseca", rekao je glavni autor studije, Tomas R. Voters, viši naučnik emeritus u Centru za Zemlju Nacionalnog muzeja vazduhoplovstva i svemira i Planetarne studije, "ali da upozorim da nije ovo benigno mesto na Mesecu gde se ništa ne dešava".

Pronalaženje izvora mesečevih potresa

Mesec se smanjio za oko 45 metara (150 stopa) u obimu tokom poslednjih nekoliko miliona godina - značajan broj u geološkom smislu, ali premali da bi prouzrokovao bilo kakav efekat talasanja na Zemlji ili cikluse plime, prema istraživačima.

Na površini Meseca, međutim, to je druga priča. Uprkos onome što njegov izgled može sugerisati, Mesec i dalje ima vruću unutrašnjost, što ga čini seizmički aktivnim".

"Postoji spoljno jezgro koje je otopljeno i hladi se", rekao je Voters. "Kako se hladi, Mesec se smanjuje, unutrašnji volumen se menja i kora mora da se prilagodi toj promeni - to je globalna kontrakcija, kojoj takođe doprinose plimne sile na Zemlji.

Pošto je površina Meseca lomljiva, ovo povlačenje stvara pukotine, koje geolozi nazivaju rasedima. "Mesec se smatra ovim geološki mrtvim objektom gde se ništa nije dešavalo milijardama godina, ali to ne može biti daleko od istine", rekao je Voters. "Ove pukotine su veoma sveže i stvari se dešavaju. Mi smo zapravo otkrili klizišta koja su se dogodila tokom vremena dok je Lunar Reconnaissance Orbiter bio u orbiti oko Meseca".

NASA-in Lunar Reconnaissance Orbiter, ili LRO, lansiran je 2009. godine, a pomoću različitih instrumenata mapira površinu Meseca. U novoj studiji, objavljenoj 25. januara u časopisu Planetary Science Journal, Voters i njegove kolege su koristili podatke koje je prikupio LRO da povežu potres na Mesecu — otkriven instrumentima koje su astronauti Apola ostavili pre više od 50 godina — sa nizom grešaka na mesečevom južnom polu.

"Znali smo iz seizmičkog eksperimenta Apolo da je bilo tih plitkih mesečevih potresa, ali zapravo nismo znali šta je bio izvor", dodao je Voters. "Takođe smo znali da se najveći od plitkih mesečevih potresa koji su detektovali Apolovi seizmometri nalazi blizu južnog pola. Nekako je to postala vrsta detektivske priče da se pokuša otkriti šta je izvor, a ispostavilo se da su pomenuti rasedi ili pukotine najbolji osumnjičeni".

Najjači zabeleženi zemljotres bio je ekvivalentne magnitude 5,0. Na Zemlji bi se to smatralo umerenim, ali manja gravitacija Meseca bi pogoršala osećaj, rekao je Voters.

"Na Zemlji imate mnogo jaču gravitaciju koja vas drži vezanim za površinu. Na Mesecu je mnogo manja, tako da će vas čak i malo ubrzanja tla potencijalno oboriti s nogu, ako hodate", rekao je on.

Mesečevi potresi: kratkoročne naspram dugoročnih implikacija

Nalazi studije neće uticati na proces odabira regiona za sletanje Artemisa III, a to je zbog obima i trajanja misije, prema koautoru studije i NASA-inom naučniku Reneu Veber.

"To je zato što je teško precizno proceniti koliko često određeni region doživljava potrese, ne možemo ih predvideti ", rekao je Veber. "Jaki plitki potresi Meseca su retki i predstavljaju mali rizik za kratkoročne misije na površini Meseca.

NASA je identifikovala 13 kandidata za sletanje za Artemis III misiju u blizini južnog pola Meseca, dodala je, koristeći kriterijume kao što su sposobnost bezbednog sletanja u regionu, potencijal da se ispune naučni ciljevi, dostupnost prozora za lansiranje i uslovi kao što su teren, komunikacije i osvetljenje. U okviru misije, dva astronauta će provesti oko nedelju dana živeći i radeći na površini Meseca.

Međutim, rekao je Veber, za dugoročno prisustvo ljudi na Mesecu, proces odabira lokacije bi zaista mogao da utiče na geografske karakteristike kao što su blizina tektonskih karakteristika i terena.

Kao baterijske lampe na mesecu

Mesečevi potresi bi zaista mogli da budu problem za buduće misije sletanja sa ljudskom posadom, rekao je Josio Nakamura, profesor emeritus geofizike na Teksaškom univerzitetu u Ostinu, koji je bio među istraživačima koji su prvi pogledali podatke koje su prikupile seizmičke stanice Apolo.

Međutim, Nakamura, koji nije bio uključen u studiju, ne slaže se oko uzroka potresa i rekao je da podaci Apola pokazuju da fenomeni potiču desetinama kilometara ispod površine.

"Još uvek ne znamo šta uzrokuje plitke mesečeve potrese, ali to nije rascep blizu površine", rekao je on. "Bez obzira na to šta uzrokuje te potrese, istina je da oni predstavljaju potencijalnu pretnju budućim misijama sletanja i potrebno nam je više podataka o njima".

Bez obzira na osnovni uzrok, potencijalna opasnost koju Mesečevi potresi predstavljaju za astronaute biće ograničena činjenicom da će – barem u bliskoj budućnosti – ljudi biti na Mesecu kratko vreme, najviše nekoliko dana, prema Alenu Haskeru , istraživačkom profesoru geofizike na Kalifornijskom institutu za tehnologiju koji takođe nije bio uključen u studiju.

"Malo je verovatno da će se desiti veliki potres Meseca dok su oni tamo. Međutim, dobro je znati da ovi seizmički izvori (koji izazivaju potrese) postoje. Oni mogu biti prilika da bolje proučavamo Mesec kao što to radimo na Zemlji sa zemljotresima", rekao je Husker. "Do trenutka kada postoji stvarna baza na Mesecu, trebalo bi da imamo mnogo bolju predstavu o stvarnom seizmičkom riziku sa predstojećim misijama".

(JA/EURACTIV.rs)