Pojava politizacije pitanja klimatskih promena na mnogo načina je očekivana i neizbežna. Raslojavanje koje sada vidimo u vezi sa ekološkim pitanjima stavlja u prvi plan debate koje su institucije EU i evropske vlade izbegavale dugo
Klimatske promene postaju jedan od ključnih uzroka političkih kriza u Evropi. Oštri pritisci u korist i protiv ekoloških politika pokreću novi vektor političke polarizacije. Protesti poljoprivrednika širom Evrope poslednjih nedelja izneli su na površinu zabrinutost, a to je samo jedna od mnogih manifestacija rastućeg nezadovoljstva javnosti.
Otpor prema zelenim politikama razbio je široki konsenzus o ekološkom dnevnom redu. Veći deo javnosti se slaže da ova tendencija stavlja težak teret na demokratske procese, dodajući još jedan faktor dugogodišnjoj krizi evropske demokratije.
Iako je sve to nesumnjivo zabrinjavajuće, pojava politizacije pitanja klimatskih promena na mnogo načina je očekivana i neizbežna. Raslojavanje koje sada vidimo u vezi sa ekološkim pitanjima stavlja u prvi plan debate koje su institucije EU i evropske vlade izbegavale dugo, a koje treba dati prostora da se odigraju. Suprotno ustaljenom mišljenju, sve veća politizacija klimatskih promena možda predstavlja nužan korak napred. Ovaj kontraintuitivni pristup može podstaći vlade da izgrade sistematski inkluzivnu demokratsku politiku u vezi sa klimom, piše carnegieeurope.eu.
Nedavni događaji jasno ukazuju da su politike prelaska na zelenu energiju postale jedan od ključnih izazova za evropsku demokratiju. U poslednjih šest meseci, Evropa je svedočila najvećim protestima koji su vršili pritisak na vlade da preduzmu radikalnije mere po pitanju klime, na primer oko Konferencije UN o klimatskim promenama 2023. godine (COP28).
Od početka 2024. godine, protesti poljoprivrednika protiv ekoloških pravila, pada cena i uvoza privukli su najviše pažnje javnosti. Međutim, bilo je i mnogo drugih kampanja koje pokazuju slične zabrinutosti - protiv vetroparkova, zona niskih emisija, zahteva za promenom gasnih grejalica u domaćinstvima, smanjenja subvencija za gorivo i drugih pitanja.
Politčke stranke koje izražavaju skepticizam prema klimatskim promenama generalno su stekle podršku širom Evrope u poslednjih godinu dana.
Protesti i stranke skeptične prema klimatskim promenama sadrže različite kritičke stavove. Oni se protežu od čvrstog anti-ekološkog do daleko češćeg besa zbog toga što se energetska tranzicija ne upravlja na fer ili transparentan način. Protesti poljoprivrednika dobili su podršku javnosti jer odražavaju mnogo šire nezadovoljstvo politikama vlada u vezi sa klimatskom tranzicijom. Ovi protesti se stapaju sa posebno izraženim padom zadovoljstva građana demokratijom i EU u ruralnim izbornim jedinicama. Mnogi građani osećaju stvarnu zabrinutost zbog troškova i efekata klimatske tranzicije, dok istovremeno, partije ekstremne desnice očigledno koriste ovu zabrinutost za političke ciljeve koji malo imaju veze sa ekologijom.
I dok se najviše komentariše zabrinutost zbog sumnje u klimatske promene i ekstremne desnice, odgovori EU na politike takođe postavljaju neugodna pitanja o demokratiji. Institucije EU i evropske vlade kombinuju izvršne mere za sprovođenje klimatskih politika s jedne strane, sa sporadičnim ustupcima poljoprivrednicima i drugim skeptičnim demonstrantima prema klimatskim promenama s druge strane.
Evropske vlade i institucije EU u poslednjih nekoliko godina favorizuju mere za unapređenje ambicioznijih akcija po pitanju klime. Izvršne vlasti su preduzele brojne korake kako bi izuzeli klimatske obaveze iz demokratskih debata. To uključuje jačanje tehničkih tela i eksperata, pojednostavljenje hitnih odredbi koje umanjuju sistem kontrole i ravnoteže, i pooštravanje pravila koja regulišu masovne proteste.
I dok su većina vlada ponudile povećana sredstva za ublažavanje troškova prelaska na zelenu energiju, malo je ponuđeno javnog učešća u takvim šemama. Naprotiv, ove šeme su ispod površine pokušaja da se građani podmićuju novcem kao zamena za kritičko mobilizovanje. Ove šeme pružaju nadoknadu za određene delove populacije, ali ne i priliku da se postave uslovi za debatu o prelasku na zelenu energiju.
Evropske vlade i EU kolektivno su pružile ustupke demonstrantima, ali su ti ustupci bili primetno ad hoc i reaktivni, umesto rezultat dobro strukturiranog procesa demokratskog uključivanja. Većina vlada je preduzela korake da ublaži ekološka pravila koja se odnose na poljoprivrednike. EU je uklonila zahteve vezane za poljoprivredu iz svog novog cilja smanjenja emisija za 90 posto do 2040. godine u odnosu na nivo iz 1990. godine; Evropska komisija je ponudila poljoprivrednicima novi dijalog, ali se čini da je ovo uglavnom kozmetički i izgleda kao konzultativna vežba kako bi se sačuvala slika.
Mnogi ekološki aktivisti postaju frustrirani tradicionalnim političkim procesima - iz suprotnog razloga u odnosu na protestante protiv zelenila. Ovi aktivisti tvrde da tradicionalni demokratski kanali ne uspevaju generisati dovoljno hrabre akcije po pitanju klime. Mnogi, koji su pre nekoliko godina toplim rečima podržavali održavanje skupština o klimi i slično, sada favorizuju radikalnije direktne akcije.
(J.N./EURACTIV.rs)