Evropi je potreban zajednički budžet kako bi osigurao efikasno angažovanje i adekvatnu reakcija na trenutne i potencijalne krizne situacije
Evropska unija bi trebalo da iskoristi svoj zajednički budžet kao sredstvo pritiska na države članice, kako bi posvetile više pažnje, resursa i osoblja budućim snagama bloka. Ova inicijativa ima za cilj efikasnije reagovanje na različite krize koje trenutno pogađaju Evropu, mišljenja je najviši general EU Robert Biger.
On naglašava da se situacija u Evropi pogoršava, a alat za brzo raspoređivanje snaga postaje nužnost pred brojnim izazovima. Njegova ideja je da se kroz zajednički budžet osigura efikasno angažovanje i adekvatna reakcija na trenutne i potencijalne krizne situacije.
"Nažalost, postoji veliki niz kriza širom Evrope, situacija se pre pogoršava nego što postaje bolja i moramo da imamo alat za brzo raspoređivanje takvih ulaznih snaga", rekao je austrijski general za EURACTIV.
Ovo je nejednakost na tri polja i definiše globalnu klimatsku jednačinu: nejednakost u odgovornosti za stvaranje problema; nejednakost u iskustvu uticaja klimatske krize; i nejednakost u dostupnim resursima za ublažavanje i prilagođavanje.
Uočavamo da bogate zemlje i dalje imaju ključnu ulogu u ovom kontekstu. Tokom istorije, neravnoteža u trgovinskim odnosima i ekonomskom rastu pridonosila je nepravednim uslovima među zemljama. General Briger ukazuje na potrebu za sveobuhvatnom energetskom tranzicijom i inkluzivnim modelima održivog razvoja kako bismo se izborili s ovom istorijskom novosti - nasilnom povezanošću između rasta bogatih zemalja i štetnih efekata po najsiromašnije i najranjivije populacije.
Kako će se ekonomija prilagoditi?
Za krhke države poput Iraka, to može biti previše. Postoji rizik da će se srušiti, ne uspevajući da pruži vodu i struju za hlađenje - osnovne uslove za preživljavanje u ekstremnoj vrućini. Ovog leta u Iraku, hiljade ljudi su se sklonile u svoje automobila sa klima uređajima, ostavljajući motore da rade satima samo da bi preživeli toplotne udare koji su premašili 50 stepeni Celzijusa.
Posledice klimatske trostruke nejednakosti su radikalne i nove. Bogate zemlje su dugo trgovale na nejednak način sa siromašnima. Tokom ere kolonijalizma, pljačkale su sirovine i porobile desetine miliona ljudi. Dve generacije nakon dekolonizacije, ekonomski rast uglavnom je zaobišao ono što se tada nazivalo trećim svetom.
Od 1980-ih, sa ubrzanjem ekonomske rasta Kine, opseg razvoja se dramatično proširio. Srednjih 40% svetskog raspodele prihoda sada čine 41% globalnih emisija, što znači da su postigli značajan nivo potrošnje energije. Ali ova "globalna srednja klasa", koncentrisana pre svega u istočnoj Aziji, guši "karbonski" budžet za one sa najnižim prihodima, a njihov rast nanosi nepopravljivu štetu nekim od najsiromašnijih ljudi na svetu.
Ovo je istorijska novost trenutne situacije. Razvoj bogatog sveta sistematski podriva uslove za preživljavanje milijardi ljudi u zoni klimatske opasnosti. Oni nisu toliko iskorišćeni ili izuzeti, koliko žrtvovani klimatskim efektima rasta ekonomije koji se odvija drugde. Ova nasilna i indirektna povezanost je nova po svojoj prirodi i razmerama.
Nasilni i nejednaki odnosi između grupa obično uključuju neki stepen interakcije i mogu, kao rezultat toga, biti osporeni. Radnici mogu štrajkovati. Oni uhvaćeni u nepravednim trgovinskim odnosima mogu bojkotovati i uvesti sankcije. Ali ekološko žrtvovanje na daljinu ne podrazumeva takav odnos i stoga pruža manje kanala za otpor iznutra. Moguće je da će uništavanje cevovoda koji prenose energiju iz siromašnih zemalja bogatim potrošačima postati oblik protesta. To bi svakako poslalo signal. Ali, zar ne možemo nadati se konstruktivnijim odgovorima na trostruku nejednakost?
Ovo pitanje i dalje daje ogroman značaj globalnim klimatskim konferencijama poput Cop28, koja počinje 30. novembra. Mogu delovati kao mirna i ritualna dešavanja, ali upravo na takvim mestima može se artikulisati politički oblik smrtonosne veze između proizvodnje nafte, gasa i uglja, potrošnje bogatih zemalja i smrtonosnih rizika koji prete onima u zoni klimatske opasnosti.
Tada aktivisti i vlade mogu osuditi sramno odbijanje bogatih zemalja da sarađuju u uspostavljanju fonda za gubitke i štete radi obeštećenja zemalja koje su najviše pogođene. Potreba za takvim fondom priznata je u principu na Cop27 u Egiptu. Ali od tada, otpor pregovarača iz SAD i Evrope se učvrstio. Dok se približavamo Cop28, organizacija i finansiranje fonda još uvek nisu rešeni.
Takav fond nije rešenje problema "trostruke nejednakosti". Za to nam je, smatra Briger, potrebna sveobuhvatna energetska tranzicija i novi modeli zaista inkluzivnog i održivog razvoja. Ali fond za gubitke i štete čini jednu suštinsku stvar.
"Priznaje da globalna klimatska kriza više nije problem budućeg razvoja. Ušli smo u fazu gde neuspeh da se hitno reši rastuća kriza postaje aktivan proces žrtvovanja. Žrtvovanje koje bar iziskuje priznanje odgovornosti i adekvatnu nadoknadu".
Ovaj fond priznaje da su posledice klimatskih promena već sada prisutne i da je od vitalnog značaja obeštećenje onih koji su najviše pogođeni. On nije rešenje za temeljni problem, ali je korak ka priznavanju odgovornosti i preduzimanju konkretnih koraka ka pomoći najugroženijima.
U svetlu ovih izazova, general Briger podseća na važnost globalnih klimatskih konferencija poput Cop28, gde se mogu artikulisati politički odgovori na klimatske izazove. Ovaj forum pruža priliku za osudu nepravde i traženje odgovornosti od strane bogatih zemalja koje se opiru uspostavljanju fonda za gubitke i štete radi obeštećenja najviše pogođenih zemalja.
U zaključku, Briger naglašava da moramo prevazići nejednakosti i pronaći praktična rešenja kako bismo stvorili održiviju budućnost za sve. Globalne klimatske promene ne smeju se tretirati samo kao ekološko pitanje, već kao pitanje socijalne pravde i međunarodne solidarnosti. Samo kroz zajedničke napore i globalnu saradnju možemo se nadati rešavanju problema trostruke nejednakosti i stvaranju bolje budućnosti za sve nas.
(EURACTIV.rs)