Kako se SAD i EU ponašaju u ovom trenutku moglo bi imati značajne pozitivne efekte prelivanja za industrijsku dekarbonizaciju širom sveta kao i na međunarodne napore za ublažavanje klimatskih promena.
U autorskom članku za EURACTIV Meri Helmih, analitičar Transatlantskog klimatskog mosta i Sara Džekson, savetnik za politiku transatlanske diplomatije E3G pišu o naporima da se pronađe zejdničko rešenje SAD i EU i relaksaciji transatlantske trgovinske tenzije posle IRA.
Kada su Sjedinjene Države usvojile Zakon o smanjenju inflacije (IRA) u avgustu 2022. godine, svet je uzdahnuo s olakšanjem što su SAD usvojile dobronamerni zakon o klimi.
Zakon je, međutim, izazvao međunarodne povike o protekcionističkoj prljavoj igri. Posebno je bila glasna EU, optužujući svog cenjenog saveznika i trgovinskog partnera da namami evropski biznis na američke obale i izaziva strah od deindustrijalizacije širom EU.
Pola godine kasnije, dve strane se približavaju harmoničnom putu napred, a transatlantski prostor bi mogao da se pozicionira ka zelenoj reviziji međunarodnog trgovinskog režima.
Usklađeni napori da se pronađe rešenje sa obe strane smanjili su transatlantske trgovinske tenzije posle IRA i pokrenuli opšti duh saradnje.
Nakon posete francuskog predsednika Makrona Beloj kući u decembru 2022. godine, dugogodišnji transatlantski predsednik Bajden pokazao je diplomatsku dobru volju, ublažavajući strogost zahteva IRA i pokazujući otvorenost za „podešavanje" zakonodavstva u korist bloka.
Njegova fleksibilnost pokazala je da je, iako je trgovinska politika njegove administracije slična politici prethodnika, Bajden ipak posvećen tome da bar izgleda da ne želi da uznemiri ključne saveznike poput EU.
Bajdenove diplomatske reči materijalizovale su se u konkretan ishod nekoliko nedelja kasnije, kada je Ministarstvo finansija SAD objavilo da će se baviti ekspanzivnim tumačenjem termina „sporazum o slobodnoj trgovini" u svojoj primeni IRA. Ovaj razvoj događaja je od velikog značaja za EU, jer su određene odredbe o finansiranju u zakonu dostupne samo domaćim proizvođačima ili onima u zemljama koje imaju sporazum o slobodnoj trgovini sa SAD, što EU nema.
Ova najava potencijalno otvara put izuzecima po meri Evrope. Koliko SAD favorizuju EU u ovoj interpretaciji biće poznato u martu, kada Ministarstvo finansija objavi predlog planova za donošenje pravila.
Iako se čini da je sveopšti trgovinski spor izbegnut, prašina koja se slegla otkriva novi pejzaž transatlantske industrijske politike.
Evropska komisija je nedavno objavila „Industrijski plan zelenog dogovora za nultu strategiju. Osmišljen da pomogne bloku u konkurentosti uprkos velikim zelenim subvencijama u SAD i Kini, plan ima četiri fokusne tačke: regulaciju, finansiranje, veštine i trgovinu.
Važno je da će plan prilagoditi pravila EU o državnoj pomoći kako bi države članice mogle lakše da finansiraju svoje domaće kompanije za zelene investicije. To izaziva zabrinutost zbog fragmentacije jedinstvenog tržišta i dovodi do nelojalne konkurencije unutar bloka jer zemlje poput Nemačke i Francuske troše manje bogate EU zemlje.
EU će ići napred sa svojim novim planovima industrijske politike bez obzira na prostor za pomak IRA koji joj je dalo Ministarstvo finansija SAD. Zahtevi za domaći sadržaj su samo deo zabrinutosti bloka. Sam nivo američkih subvencija i nedostatak ograničenja potrošnje, u kombinaciji sa rastućim cenama energije, takođe izazivaju zabrinutost evropskih lidera da investicije napuštaju blok i potencijalno menjaju tržište na međunarodnom planu.
IRA je otkrila sporne tačke u evropskom pristupu dekarbonizaciji. Signali politike i samo tržište su nedovoljni. Bez obzira na slobodu implementacije IRA koju dobije, čini se da je EU shvatila da treba da proširi svoj model klimatske politike izvan postavljanja ciljeva i regulacije kako bi krenula u pravu ekonomsku transformaciju. Sa svojim novim industrijskim planom, čini se da radi upravo to.
Šta se dešava sada kada i SAD i EU imaju svoje snažne zelene industrijske planove?
Jedna sjajna mogućnost bila bi saradnja između njih. U govoru na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, Ursula fon der Lajen, predsednica Evropske komisije, založila se upravo za to. Pozivajući obe strane da pronađu način da zajednički imaju koristi od svojih investicija, Fon der Lajen je promovisala rezultate kao što su stvaranje ekonomije obima preko Atlantika i postavljanje zajedničkih standarda.
Način na koji se SAD i EU ponašaju u sadašnjem trenutku može imati značajne pozitivne efekte prelivanja za industrijsku dekarbonizaciju širom sveta i, kao rezultat, međunarodne napore za ublažavanje klimatskih promena. Kako planovi za dekarbonizaciju napuštaju okvir politike i ulaze u stvarni svet, zemlje će morati da se postaraju da sprovedu ove planove bez ekonomske dislokacije.
Kao rezultat toga, sukobi oko trgovine, subvencionisanja i konkurencije mogli bi postati norma, a ne izuzetak. Očekuje se da će vladine akcije nastaviti da ometaju uobičajenu trgovinu kako bi osigurale udeo svojih zemalja na novim tržištima čiste energije, ali tržište čiste energije nije kolač koji se smanjuje, već je kolač koji raste.
Ako bi se transatlantski odnosi uskladili o zajedničkom skupu pravila oko dekarbonizacije, zelenih subvencija i zaštite trgovine, budući trgovinski ratovi se mogu sprečiti.
Ostatak sveta bi takođe mogao imati koristi. Trenutna situacija predstavlja priliku da se rekonstruiše sistem međunarodne trgovine zasnovan na pravilima. Sve više izazovan od strane vlada širom sveta, globalni trgovinski režim mora biti u stanju da apsorbuje nerešen nalet zelenih subvencija i politika dekarbonizacije u svim zemljama.
Međunarodna zelena industrijska diplomatska strategija mogla bi da postigne upravo to. Iako SAD nisu pokazale inicijativu u istraživanju kako bi IRA mogla imati koristi od trećih, a posebno zemalja u razvoju, ujedinjeni transatlantski industrijski plan bi mogao. A ako SAD neće, EU može, i trebalo bi da sama da popuni ovu prazninu.
(EURACTIV.rs)