Dr Dejan Stojanović, pomoćnik direktora Instituta za nizijsko šumarstvo i životnu sredinu kaže kako su oluje ovog leta pokrenule važna pitanja u vezi sa gradskim zelenilom.
Poslednjih mesec dana Srbija je imala pravu olujnu sezonu. Dan nakon jakih nevremena, na ulicama mnogih gradova slične obeshrabrujuće scene: istrgnuti krovovi, popadali kranovi, ruinirane fasade, polupane automobile na parkinzima, a bilo je i ljudskih žrtava.
Procenjuje se da je u Novom Sadu, koji inače raspolaže fondom od preko 80 hiljada stabala kojim upravlja Gradsko zelenilo, u skorašnjim nepogodama stradalo preko hiljadu stabala, a oštećeno znatno više od toga.
Snažnim vetrovima tokom oluja nije odoleo ni jedan od simbola Novog Sada - stablo koprivića u Ulici Modene, inače zaštićeni spomenik prirode od 1978. godine.
Svojom bogatom krošnjom koprivić je decenijama štitio prolaznike od jakog sunca ili pljuska. S obzirom na to da je staro preko 150 godina, drvo je bilo pri kraju svog životnog veka.
Bilo je pitanje trenutka kada će i zbog čega pasti: stablo smo, moglo bi se reći čak i veštački, održavali u životu. Iznutra je bilo šuplje, a krošnja previše bujna i teška. Hemijski tretmani, drvna hirurgija, potporni stubovi i sajle omogućili su da koprivić ponosito stoji preko puta hotela Putnik, sve do presudnog 21. jula.
Pvo drvo je samo deo jedne šire priče.
Pregledom terena primećeno je da su na primeru Novog Sada ugroženija bila stabla u zapadnom delu grada sa strane odakle su dolazili olujni vetrovi, bez obzira na vrstu drveća i starost, a u gradu su češće bila oštećena i padala visoka stabla sa razgranatim krošnjama.
Međutim, u situacijama gde su se u drvoredima u istim ulicama nalazila i skorije orezana i neorezana stabla, očigledno je bilo da je manje lomova i izvala kod orezanih stabala, a posledično i manje materijalnih šteta, što govori u prilog tome da intenzivnije mere nege i održavanja u gradskim sredinama mogu imati dugoročne pozitivne efekte.
Kao neko ko je duže od decenije u istraživanju i ko je imao sreću da objavljuje radove u najprestižnijim svetskim naučnim časopisima iz sfere šumarstva i ekologije, mogu reći da je na pitanje kako upravljati gradskim zelenilom zapravo veoma teško odgovoriti. U tom pitanju je sadržan dugačak niz potpitanja kako iz sfere pejzažne arhitekture, šumarstva i ekologije, tako i onih socijalno-vrednosnih.
Primera radi, koliko stabala i koliko površina po stanovniku je potrebno u jednoj urbanoj sredini? Koliko je društvo spremno da ulaže novca u gradsko zelenilo? Koje površine pokriti sistemima za zalivanje? Koje vrste saditi? Da li saditi vrste otpornije na klimatske promene? Da li saditi alergene vrste? Da li saditi ekološki invazivne vrste?
Građani ne vole da vide komunalne radnike sa motornim testerama u svom kraju, pogotovo kada se stabla ruše i uklanjaju. I to je sasvim razumljivo, oni ne mogu da znaju da li to znači da uskoro u komšiluku mogu da očekuju neku novu zgradu ili se drveće seče iz opravdanih razloga. Ipak, potrebno je i više poverenja u struku.
Šta mogu biti opravdani razlozi?
Za ljude iz struke, opravdanost seče stabala leži pre svega u bezbednosti.
A kada se u vašem okruženju nalazi džinovsko drvo koje je prestarilo, pitanje je trenutka kada će se neka grana odlomiti ili celo stablo pasti. Rizici su veliki s obzirom na to da smo imali više ljudskih žrtava u protekloj deceniji.
Moramo uzeti u obzir da u svetu koji se zagreva dolazi do češćih, intenzivnijih i nepredvidivijih vremenskih prilika, te da rizici postaju veći.
Naravno, stvari treba da posmatramo i iz drugih perspektiva. Aktivisti za zaštitu životne sredine bore se protiv seče starog drveća sa vrlo konkretnim argumentom: da su ona centar biodiverziteta, kao i da skladište značajne količine ugljen-dioksida, što je bitno u borbi protiv globalnog zagrevanja.
Dakle, sa jedne strane imamo brigu koja se tiče bezbednosti, a sa druge zabrinutost za funkcionisanje ekosistema i naše planete. Shodno tome, neophodan je društveni dijalog u kome će biti definisan redosled prioriteta za upravljanje kako gradskim zelenilom, tako dugoročno i šumama u Srbiji u svetlu klimatskih promena.
Veliki je pritisak javnosti da se stabla ne diraju bez obzira na njihovu starost
Bilans olujnog vremena ne uključuje samo panjeve ostale nakon seče dugovečnih stabala. U parkovima i na drugim zelenim površinama u svojim gradovima sigurno ste zatekli i uništeno mlado drveće. To nam ukazuje na kompleksnost situacije. Vetrovi nisu lomili i rušili isključivo drveće koje postoji od pamtiveka, već i ono znatno mlađe, potencijalno zdravije i vitalnije.
Osetljivosti takvih sadnica leži i u slabijem i manje razgranatom korenovom sistemu. U prve tri godine drveću je potrebna posebna nega, obogaćivanje zemljišta humusom, redovno zalivanje, malčiranje kojim se čuva vlažnost i sprečava rast korova, i slično.
Osim seče, građani su nepoverljivi i prema orezivanju
Prema onome što trenutno vidimo, veliki je pritisak javnosti da se stabla ne diraju bez obzira na njihovu starost.
Nepoverenje je donekle legitimno, pogotovo kada je u pitanju njihova seča: stanovništvo nije sigurno da li se gradski drvoredi uklanjaju planski, da li se uklanja oštećeno i bolesno drveće i da li će na njihovo mesto doći nove sadnice.
To je upravo ispravan način za seču stabala: treba da pratimo zdravstveno stanje drveća i da ih postepeno, odnosno sukcesivno, zamenjujemo onda kada je njihovo stanje narušeno.
U Insitutu za nizijsko šumarstvo i životnu sredinu u tom procesu koristimo i specijalni elektronski uređaj, rezistograf, kojim se utvrđuje stepen truleži u stablu te se na osnovu toga odlučuje o njegovom eventualnom uklanjanju.
Struka se neće susreti sa otporom tek pri tom poslednjem koraku: seči drveta. Predmet sumnji je i orezivanje.
Uprkos tome što efikasnost ove prakse javnost dovodi u pitanje, ona je sasvim normalna, uobičajena i poželjna, procenjuje se da se oko 60% aktivnosti u urbanom šumarstvu u toku dana svodi na odstranjivanje suvišnih delova vegetacije.
Na primer, Kanađani su lekciju o važnosti orezivanja naučili nakon smrtonosne snežne oluje u decembru 2013. godine. Iako nije oboreno mnogo drveća, na imanjima su padale manje ili veće grane. Kako pokazuje jedna studija koju je sproveo Univerzitet u Torontu, zbog tog iskustva, neki stanovnici su se opredelili da sami češće orezuju stabla i da unaprede brigu o drveću u privatnom vlasništvu, ali i da apeluju na vlasti da isto rade i sa onim na javnim posedima.
Nakon vremenskih nepogoda koje su nas pogodile ovog leta, možemo da izvučemo slične zaključke, doduše na mikro-planu. Za to je dovoljno da ste posle nevremena prošli Futoškim putem.
Ovu novosadsku ulicu karakteriše raskošan drvored platana. Pre oluje koja se odigrala krajem proteklog meseca, nadležne službe su orezale stabla sa jedne strane Futoškog puta, ali nisu stigle da urade isto i sa druge. Rezultat? Orezano drveće pretrpelo je znatno manje štete.
Ne smemo da izgubimo iz vida da je naša zemlja smeštena na jednoj od žarišnih tačaka klimatskih promena. Dok se planeta zbog sagorevanja fosilnih goriva u proseku zagrejala za 1,1 °C, kod nas je za 1,8 °C toplije. Urbani centri su posebno pogođeni porastom temperature usled efekta toplotnog ostrva. Spas od rastućih vrućina tražimo u hladu drveća. Ali suština nije samo u senci koju prave razgranate krošnje.
Analiza 293 evropska grada otkriva da razlika između temperature zelenila u poređenju sa građevinskim objektima je izuzetno velika i može biti čak i do 12 stepeni. Naučni rad međunarodnog tima istraživača, predvođenog Institutom za globalno zdravlje iz Barselone, da bi više stabala u gradovima moglo da spreči trećinu prevremenih smrti izazvanih visokim letnjim temperaturama.
Nedostatak zelenila u Beogradu - veća izloženost klimatskim promenama
Pošumljavanje je takođe neizostavna mera i u kontekstu zauzdavanja globalnog zagrevanja. Tokom perioda od sto godina, jedno drvo hrasta može da zarobi i više tona ugljen-dioksida i tako ublaži efekat staklene bašte i uspori porast temperatura atmosferi i okeanu.
Zelenija planeta suštinski znači podnošljiviji život za sve nas. Zato je važno da sadimo drveće, ali istovremeno da njime upravljamo odgovorno što podrazumeva odabir otpornijih vrsta, navodnjavanje i orezivanje, ali i donošenje teških odluka o seči stabala kada za to dođe vreme, uz podršku šire populacije i obaveznu sadnju novog drveća.
(EURACTIV.rs)