Henri Kisindžer, moćni američki diplomata, rođeni Nemac jevrejskog porekla, preminuo je u 100. godini. Ko je bio Kisindžer i zašto ga nazivaju "diplomatskom silom"?
Henri Kisindžer, moćni diplomata, čija je uloga savetnika za nacionalnu bezbednost i državnog sekretara pod dva predsednika ostavila neizbrisiv trag u spoljnoj politici SAD i donela mu kontroverznu Nobelovu nagradu za mir, preminuo je u sredu (29. novembra) u 100. godini.
Kisindžer je preminuo u svom domu u Konektikatu, navodi se u saopštenju njegove geopolitičke konsultantske firme Kisindžer asošiejt. Nisu pomenute okolnosti.
Rečeno je da će biti sahranjen u krugu porodice, da bi kasnije usledila javna komemoracija u Njujorku.
Kisindžer je bio aktivan posle svoje stogodišnjice, prisustvovao je sastancima u Beloj kući, objavio knjigu o stilovima rukovođenja i svedočio pred senatskim komitetom o nuklearnoj pretnji koju predstavlja Severna Koreja. U julu 2023. došao je u iznenadnu posetu Pekingu da se sastane sa kineskim predsednikom Si Đinpingom.
Tokom 1970-ih, usred Hladnog rata, učestvovao je u mnogim globalnim događajima decenije koji su promenili epohu dok je bio savetnik za nacionalnu bezbednost i državni sekretar pod republikanskim predsednikom Ričardom Niksonom.
Napori Kisindžera, jevrejske izbeglice rođene u Nemačkoj, doveli su do diplomatskog otvaranja Amerike prema Kini, značajnih američko-sovjetskih pregovora o kontroli naoružanja, proširenja veza između Izraela i njegovih arapskih suseda i Pariskog mirovnog sporazuma sa Severnim Vijetnamom.
Kisindžerova vladavina kao glavnog arhitekte američke spoljne politike je izgubila svoj intenzitet sa Niksonovom ostavkom 1974. usred skandala Votergejt. Ipak, nastavio je da bude diplomatska sila kao državni sekretar pod Niksonovim naslednikom, predsednikom Džeraldom Fordom, i da nudi čvrste stavove do kraja svog života.
Nobelova nagrada za mir
Dok su mnogi hvalili Kisindžera zbog njegovog velikog iskustva, drugi su ga zvali ratnim zločincem zbog njegove podrške antikomunističkim diktaturama, posebno u Latinskoj Americi. U njegovim poslednjim godinama, putovanja su mu bila ograničena naporima drugih nacija da ga uhapse ili ispitaju o prošlosti spoljne politike SAD.
Nobelova nagrada za mir 1973. godine koja je dodeljena Kisindžeru i lideru Severnog Vijetnama Le Duk Tou, koji je odbio da je primi - bila je jedna od najkontroverznijih u istoriji, ocenjuje britanska agencija. Dvoje članova Nobelovog komiteta je podnelo ostavku zbog tog izbora, a postavljena su i pitanja o američkom tajnom bombardovanju Kambodže.
Ford je Kisindžera nazvao "super državnim sekretarom", ali je takođe primetio njegovu osornost i samouverenost, što su kritičari bili skloniji da zovu paranojom i egoizmom.
"Imao je najtanju kožu od bilo koje javne ličnosti koju sam ikada poznavao", rekao je Ford u intervjuu neposredno pre svoje smrti 2006.
Svojim tmurnim izrazom lica i šljunkovitim glasom sa nemačkim akcentom, Kisindžer je imao imidž i zagušljivog akademika i otmenog muškarca, koji je u momačkim danima harao po Vašingtonu i Njujorku. Moć je, rekao je, vrhunski afrodizijak.
Povezan sa politikom, Kisindžer je bio suzdržan u ličnim stvarima, iako je jednom novinaru rekao da sebe vidi kao kaubojskog heroja, koji odjaše sam.
Student i predavač na Harvardu
Hajnc Alfred Kisindžer je rođen u Furtu, u Nemačkoj, 27. maja 1923. godine, a preselio se u Sjedinjene Američke Države sa porodicom 1938. pre nacističke kampanje za istrebljenje evropskih jevreja.
Preimenujući se u Henrija, Kisindžer je postao naturalizovani američki državljanin 1943. godine, služio je u vojsci u Evropi u Drugom svetskom ratu i pohađao Harvard univerzitet sa stipendijom, magistrirao 1952. i doktorirao 1954. Predavao je na Harvardu narednih 17 godina.
Tokom većeg dela tog vremena, Kisindžer je služio kao konsultant vladinim agencijama, uključujući i 1967. kada je delovao kao posrednik za Stejt department u Vijetnamu. Koristio je svoje veze sa administracijom predsednika Lindona Džonsona da bi Niksonovom kampu preneo informacije o mirovnim pregovorima.
Kada je Niksonu obećanje da će okončati Vijetnamski rat donelo pobedu na predsedničkim izborima 1968. godine, poveo je Kisindžera u Belu kuću, kao svog savetnika za nacionalnu bezbednost.
Ali proces "vijetnamizacije" – prebacivanje tereta rata sa američkih snaga od 500.000 vojnika na Južne Vijetnamce – bio je dug i krvav, isprekidan masovnim američkim bombardovanjem Severnog Vijetnama, miniranjem severnih luka i bombardovanjem iz Kambodže.
Kisindžer je 1972. godine izjavio da je "mir na dohvat ruke" u Vijetnamu, ali je Pariski mirovni sporazum postignut u januaru 1973. bio tek uvod u konačno komunističko preuzimanje Južnog Vijetnama dve godine kasnije.
Godine 1973., pored svoje uloge savetnika za nacionalnu bezbednost, Kisindžer je imenovan za državnog sekretara – dajući mu neosporan autoritet u spoljnim poslovima.
Zbog sve snažnijeg arapsko-izraelskog konflikta, Kisindžer je krenuo u svoju prvu misiju "šatl diplomatije", vrlo lične i energične diplomatije vršenja pritiska, po kojoj je bio poznat.
Trideset dva dana provedena u prevozu između Jerusalima i Damaska pomogla su Kisindžeru da sklopi dugotrajni sporazum o razdruživanju između Izraela i Sirije na Golanskoj visoravni koju su okupirali Izraelci.
Neumorni zagovornik mira?
U nastojanju da umanji sovjetski uticaj, Kisindžer je posegnuo za svojim komunističkim rivalima, Kinom, i tamo je otputovao na dva puta, uključujući i tajni sastanak sa premijerom Džou Enlaijem. Rezultat je bio Niksonov istorijski samit u Pekingu sa predsedavajućim Mao Cedungom i eventualna formalizacija odnosa između dve zemlje.
Bivši američki ambasador u Kini Vinston Lord, koji je služio kao Kisindžerov specijalni pomoćnik, pozdravio je svog bivšeg šefa kao "neumornog zagovornika mira", rekavši za Rojters: "Amerika je izgubila velikog šampiona za nacionalni interes".
Međutim, Ford ga je smenio sa položaja savetnika za nacionalnu bezbednost u želji da čuje više ideja o spoljnoj politici.
Diplomatske veštine
Kasnije te godine, Kisindžer je sa Fordom otputovao u Vladivostok, gde se predsednik sastao sa sovjetskim liderom Leonidom Brežnjevom i dogovorio okvire pakta o strateškom naoružanju. To je bila kruna Kisindžerovih napora da se smanje tenzije u odnosima SAD i Sovjetskog Saveza.
Međutim, Kisindžerove diplomatske veštine su imale limit – 1975, nije uspeo da ubedi Izrael i Egipat da pristanu na drugu fazu povlačenja na Sinaju.
U ratu Indije i Pakistana 1971, Nikson i Kisindžer su žestoko kritikovani zbog naklonosti prema Pakistanu.
Kao i Nikson, plašio se širenja levičarskih ideja po Zapadnoj hemisferi, a potezi koje je povukao izazvali su duboku sumnjičavost prema Vašingtonu u brojnim zemljama Latinske Amerike godinama kasnije.
Godine 1970. kovao je planove sa CIA kako da destabilizuje i smeni marksističkog, ali demokratski izabranog predsednika Čilea Salvadora Aljendea, a u memorandumu uoči krvavog puča u Argentini 1976. godine rekao je da bi trebalo podržati vojne diktatore.
Kada je Ford izgubio izbore od Džimija Kartera, demokrate, 1976, Kisindžerovi dani moći su bili u najvećoj meri završeni. Sledeći republikanac u Beloj kući, Ronald Regan, distancirao se od Kisindžera, za koga je smatrao da ne odgovara njegovom konzervativnom biračkom telu.
Kada je napustio vladu, Kisndžer je formirao skupu, moćnu konsultantsku firmu u Njujorku, koja je nudila savete svetskoj korporativnoj eliti. Bio je član bordova brojnih kompanija i raznih spoljnopolitičkih i bezbednosnih foruma, pisao je knjige i postao redovni medijski komentator za međunarodna pitanja.
Posle napada 11. septembra 2001. godine, predsednik Džordž Buš je izabrao Kisindžera da predvodi istražnu komisiju, ali je zbog protivljenja demokrata, koje su videle konflikt interesa zbog brojnih klijenata njegove konsultantske firme, bio je primoran da se povuče.
Henri Kisindžer razveo se od svoje prve supruge En Flajšer 1964., sa kojom je imao dvoje dece. Deceniju kasnije oženio se sa Nensi Magins, saradnicom guvernera Njujorka Nelsona Rokfelera.
(J.A./EURACTIV.rs)