Istoričar Čedomir Antić u intervjuu za EURACTIV o francusko-nemačkom predlogu za rešenje pitanja Kosova, hronologiji događaja, rešenjima i izazovima koji su pred nama.
"Da Evropska unija, ali ne po svaku cenu. Da sporazum sa Albancima, ali ne tako što ćemo da im oprostimo što su nas 'tukli'. Ne tako da prihvatimo sporazum, jer ne nudi ništa Srbiji osim maglovitih perspektiva. Kosovo i Metohija je deo naše države, teraju nas da promenimo Ustav, a Kosovo ne može da promeni svoj Ustav i prihvati jednu Zajednicu opština. Da li može nas neko da sankcioniše zbog nečega na šta nećemo da pristanemo, a što nam je već nametnuto? Pod velikim pritiskom smo i bićemo i dalje. Postoje trenuci kada morate karakterom da se branite. Bez promene nema napretka ali ona moraju da bude plod opšteg napora, a ne očekivanja da će to uraditi neki 'spasitelj' i neko drugi umesto nas. Evropska unija nije "rajska bašta", navodi za EURACTIV istoričar Čedomir Antić.
Francusko-nemački predlog i evropske perspektive
"Kada govorimo o francusko-nemačkom predlogu, sada već evropskom, niko od nas tačno ne zna šta piše u njemu, a cilj bi trebalo da bude javan i jasan. Čekajući na rešenje deceniju, dve, tri, postali smo svedoci jednog zagrljaja, udava i sada čekamo da pukne poslednji ostatak kičmene kosti", opisuje ovaj trenutak Čedomir Antić i pojašnjava da to nikako ne može zvati istorijski predlog, jer ne nudi nikakvu prekretnicu ili modus vivendi.
"Predlog je samo završni čin. Objave ga mediji i mi ne znamo da li je to pravi plan. To se isto dešavalo i sa Briselskim sporazumom za koji smo u međuvremenu otkrili da je potpisom na njega prvi put, sever Kosova integrisan potpuno u entitet koji ne priznaje većina članica Generalne skupštine UN. Dve godine kasnije drugim potpisom Albancima je zaokuružena potpuna vlast nad severom. Srbima je obećana Zajednica srpskih opština ali nisu postavljeni rokovi za njeno uspostavljanje", pojašnjava Antić i naglašava da ZSO nije ustupak nama, nego implementacija Briselskog sporazuma potpisanog sa obe strane.
"Na Kosovu živi samo 100.000 Srba, a nekada je živelo 338.000 i oni su deo naše države. Nas teraju da menjamo Ustav i da se njih odreknemo, a Kosovo ne može da promeni svoj da prihvati jednu asocijaciju opština. Na sve načine pokušavaju da izignorišu tu obavezu, a onda im priskače u pomoć Fridrih Ebert fonadacije iz Prištine sa rešenjem kako da se nazove ZSO. Formuliše to kao Zajednicu građana i srpske zajednice koja deluje po ustavu Republike Kosovo. Je l' imamo posla sa psihijatrijskim slučajevima koji pokušavaju da nam dodatno zamagle vid, jer mi, kao, ne znamo da bez promene Ustava nema autonomije", istakao je Antić.
"Jasno je da tridesetogodišnji napori naše države nisu uspeli u pokušaju da po svaku cenu sačuvaju makar i formalni suverenitet Srbije. U svim tim vremenima tražilo se neko rešenje koje će makar koliko-toliko biti manje bolno za sve nas, ili kojim ćemo dobiti neki ustupak. U toj realnosti u kojoj mi zavisimo direktno od zemalja koje su podržale kosovski nacionalni projekat u raskoraku između činjenica i nametnutog rešenja, postoji li način da nas neko sankcioniše da pristanemo na nešto na šta nećemo, a što nam je nametnuto? Ima li Srbija suvereno pravo nad Kosovom kao što to ima Ukrajina nad istokom svoje zemlje, koji nije sveta zemlja već je prisajedinjena pod komunistima i nikada nije bila u toj istorijskoj Ukrajini? Jesu li granice svetinja za sve zemlje osim za Srbiju ili ovde može da ih pomera ko hoće", objašnjava Antić.
Antić misli da bi bilo fer da nam neko sa Zapada odgovori na neko od ovih pitanja umesto tridesetogodišnjih poruka da nešto nismo uradili, a trebalo je, ili da smo sami krivi ili da bi trebalo još samo jednu stvar da uradimo.
"Onda je nedavno stiglo i upozorenje ako ne pristanemo dobićemo novu 'turu' mrcvarenja, sankcije, odlazak investicija i teže posledice po nas. Pojavio se opravdani strah među građanima jer su sankcije koje smo imali devedesetih godina bile teške, a bombardovanje koje smo preživeli je bilo strašno. I pored upozorenja, pretnji koje su došle od petorke, ne bih pristao na francusko-nemački predlog jer je duboko nemoralan. U svojoj suštini posvećen je uništenju jedne zemlje i poniženju jednog naroda. Druga stvar, ovaj predlog ne nudi ništa Srbiji, osim nekih maglovitih evropskih perspektiva. Treće, mi nismo ugroženi jer nas niko neće napasti, strah od rata kod naših ljudi je prisutan jer imamo nažalost bliska sećanja. Prosečan Srbin sa 0.7 odsto dece ne bi da ide u rat, i ne bi da mu sin ide u rat. Uveren sam da ne bismo imali nikakve posledice kad bismo rekli - nećemo da pristanemo na predlog za rešenje kosovskog problema", smatra Antić.
Završni čin i kraj zagrade vremena
Sve ove godine do sada, EU je iz nekih razloga odlagala ovaj završni čin, kaže Antić i pojašnjava da su se sada stvari ubrzale, nakon moratorijuma koji je počeo migrantskom krizom, nastavio se Trampovom administracijom, pa se dodatno produbio koronom i sada je došlo do ubrzanja koje se zahuktalo radikalizacijom događaja u Ukrajini. U tim uslovima, Srbija više nema tu nekadašnju podršku Rusije i Kine.
"Uveren sam da postoje trenuci kada morate karakterom da se branite. Taj trenutak je bio još 1999. godine i nismo se odbranili tada. Nije trebalo da idemo u rat sa NATO, ali je trebalo više da se potrudimo. Mi smo tada poraženi iznutra. Ubeđen sam da sada blefiraju za razliku od te 1999. godine kada je, istorijski posmatrano, bio kraj zagrade vremena. SAD su gospodarile celim svetom i svi su želeli da budu kao oni i Rusija i Kina. I u tim uslovima balkanskih problema, u Americi nikada nije bilo većeg jedinstva da se neko napadne nego tada. Sve nadalje znamo - ispali smo dežurni krivci, jedan srpski narod označen je kao remetilački faktor, kulturno defektan", objašnjava Antić.
"A mi smo ustvari pretrpeli jedno nasilje nad istinom i pravdom. Zapad je kroz vreme, boreći se najpre sa Slobodanom Miloševićem i slabom Srbijom i kasnije sa problemima koje imamo, neprekidno ponavljao istu priču, da su i Jugoslavija i Srbija morale da se raspadnu jer nismo nešto stigli da uradimo, pa smo sami krivi. Bili smo krivi za to što da nije bilo Miloševića, eto Franjo Tuđman i Alija Izetbegović bi sačuvali Jugoslaviju, pa onda sa tim da bi trebalo da se suočimo sa svojim greškama, da predamo Hagu one koji su traženi, pa da prihvatimo realnost i za sve to vreme stalno smo nešto loše radili", podseća Antić.
Povlačeći paralelu, Antić kaže da mi vidimo kako naš sused Severna Makedonija prolazi. Prihvatili sve što je od njih traženo, promenili ime, zastavu, sada će i himnu i nisu dobili ništa, smatra Antić i podseća da su naši susedi posle promena 2001. godine potpisali Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i sa mesta se ne pomeraju. Mi vidimo da stvari ne idu u dobrom pravcu.
Rešenja bez pozitivnog odgovora
"Od lobiste Danijela Servera godinama slušamo da Srbija nije ništa nudila kako bi rešila problem. Mi smo, naprotiv, nudili sve. Mi smo nudili Kosovu suštinsku autonomiju u doba Miloševića. Oni nisu prihvatili. Vlada Zorana Đinđića im je nudila podelu, nudila im je koji hoće koncept evropske autonomije. Oni su rekli ne. Vlada Borisa Tadića im je nudila od Olandskih ostrva do Hong Konga, oni su rekli ne. Vlada Aleksandra Vučića im je nudila. I to je bilo ne. Istini za volju, najekstremniji deo Srbije ne traži reintegraciju ili progon Albanaca, već da imamo zajedničke spoljne poslove i carinu i da hiljadu naših vojnika i policajaca ode na administrativnu liniju. Drugo, mi vidimo da tu i dalje postoji agenda. Šta je sledeće? Možda Bosna, nakon toga Raška jer treba Bosna da se spoji sa Kosovom i Turskom. Da bi onda, jednog dana, sasvim očekivano bilo otvoreno pitanje Vojvodine. Pa, da li bi onda na kraju Srbija kao takva trebalo da postoji? Zato što je vekovima bila prema mišljenju Zapada, remetilački faktor. Bil Klinton počeo je rat tako što je rekao da je Srbija kriva za dva svetska rata. Po tome je Gavrilo Princip kriv zato što je neko 500 godina spremao progon Jevreja u Nemačkoj", pojasnio je Antić.
On je u intervjuu za EURACTIV rekao i da, nažalost, posle iskustava koje imamo naročito sa Amerikom i Nemačkom afirmacija njihove imperijalne moći ići će i dalje preko problema ovde. Prema njegovom mišljenju, Zapad nikada nije hteo da reši problem.
"Da su hteli nezavisnost Kosova 1999. godine, oni bi se jasno odredili i rekli - napravićemo nove granice, napravićemo neku konferenciju o tome, zaštitićemo manjine, kulturne i verske objekte, kaznićemo zločince. Velike sile generišu probleme da bi ih navodno rešavale. To je uvek tako bilo", kazao je istoričar.
"Kolika je energija bila upotrebljena da bi Srbija sarađivala sa Haškim tribunalom. Nismo videli tu vrstu pritiska od slučaja Janko Bobetko u Hrvatskoj. I kada je ovde napravljeno more kompromisa i kada je Hagu predat Slobodan Milošević i sam Zoran Đinđić, tadašnji premijer Srbije, tvrdio je da se demokratska opcija raspala zauvek zbog te predaje. Demokratska opozicija oborila je Miloševića sa vlasti ali zbog načina na koji su ga iz Haga potraživali, zbog nesposobnosti Zapada da prihvati Srbiju kao faktor barem onako kako prihvataju Kosovo čiji Ustavni sud poštuju, a naš ne, podelili su srpsku opoziciju koja je došla na vlast, pa su obarali vlade, zaustavljali evropske integracije, pa se ispostavilo da ništa od toga nisu primenjivali na Bosnu, Kosovo i Hrvatsku. Kada je 2011. godine isporučen i poslednji Srbin Hagu, u Srbiju je došla Angela Merkel i tražila integraciju severa Kosova sa Srbijom i prilikom razgovora sa tadašnjim predsednikom Borisom Tadićem ispostavilo se da ona misli da tamo žive samo Albanci koje mi terorišemo. To ne može biti slučajno, to su namerni propusti", naglasio je Antić i dodao da smo se mi suočili sa svojim greškama iako nas stalno opominju da nismo.
Antić je kazao da mi danas, posle plime primitivnog nacionalizma devedesetih godina, posle autoritarnog levičarskog režima Miloševića, posle neuspeha socijalističke pa demokratske tranzicije, posle smrti Zorana Đinđića, neuspelih kompromisa Koštunice i Tadića, mi imamo jednu stabilnu većinu građana koji misle, da EU, ali ne po svaku cenu, da sporazum sa Albancima, ali ne tako što ćemo da im oprostimo što su nas "tukli" i da je Gračanica delo kralja Milutina, ne tako što ćemo da kažemo da su Izetbegovići mirotvorci i ne tako što ćemo da kažemo da je Naser Orić žrtva genocida, a vadio je dete trudnoj ženi i kopao oči nožem. Mi nismo spremni da budemo deo tog fronta prema Rusiji i mi nismo spremni da u potpunosti verujemo Zapadu, zato što smo videli kako su završile zemlje kojima su se oni bavili, od Sirije do Libije.
Igra velikih sila
"Posvetimo se našim malim ciljevima. Naš cilj je sever Kosova. Nije naš cilj borba Rusije i Amerike, to je što bi rekli borba džinova, a mi tu možemo samo loše da prođemo. Ovo je igra između Amerike i Evropske unije, oni su u savezu naravno, ali postoji potreba da se pokaže ko je glavni. To je priroda moći. Amerika ima drugačiji koncept od Evrope, želi da nam da neke pogodnosti kroz ulaganje, dolazak preduzeća, i podršku Otvorenom Balkanu. EU nema više rešenja i ona ima svoje unutrašnje probleme. U ovom trenutku govori se o francusko-nemačkom predlogu, a taj plan je ustvari inaugurisan još 2007. godine. Ideja Zapada je da Srbija prizna Kosovo ali da to ne kaže javno. Koliko vidimo, Amerikanci su spremni tu malo da popuste Srbiji da se ne obruka do kraja, jer Kosovo će po svemu sudeći ulaziti u međunarodne institucije. Znamo da će Kina, ako ne Rusija, stopirati to u Savetu bezbednosti UN zbog Tajvana, jer ne bi se oni mešali u ove terene ovde da nemaju svoj probleme. Kosovo će u nekom trenutku ući u NATO i to će oni smatrati uspehom. Mi naravno ne bi trebalo Rusiju da posmatramo kao saveznika, oni su velika sila, iako su nam nekada pomogli, što ne bi smeli nikada da zaboravimo. Mislim da bi trebalo da se okrenemo sebi", dodaje Antić.
U tom smislu, ističe on, mi smo jedno potpuno zapadno društvo u odnosu prema politici ali ne i mentaliteski i kulturno.
Rajska bašta EU
"Kad govorimo o EU mi ovde zamišljamo to kao ulazak u rajsku baštu. Zamišljamo te najbolje zemlje, skandinavske države, ali one su bile najbolje i pre 200 godina. Njima nije to EU donela. Zašto se nikada ne poredimo sa Portugalom? Pitanje je kakva je to zajednica evropskih naroda kada u njoj nema dva najveća grada Moskve i Istanbula", konstatuje Antić.
"Međunarodne organizacije, pa i države u EU, imaju različite vrednosti u različitim periodima. Kada govorimo o principima oni su nepromenjivi, ideja slobode, pravde, demokratije. EU je bila u našem interesu devedesetih godina. Nažalost, mi zbog nerešenog državnog pitanja na nivou cele Jugoslavije nismo imali prilike da uđemo u EU i videli ste da je tek 2004. godine Slovenija ušla u zajednicu evropskih naroda. Da smo se ponašali drugačije, da smo sve prihvatili bili bi kao Severna Makedonija. Jedino da smo na Crnom moru, onda bi nas primili zbog Rusije kao što su primili Bugare. EU je pravljena za velike države - Nemačku, Francusku, Poljsku, dok su male države Belgija, Luksemburg i druge simbolika i one su tampon zona. EU nije ni minus ni plus, i tu nema iluzije", pojašnjava Antić.
Istoričar kaže da je u perspektivi za nas najbolje da se pozabavimo svojim problemima, od regionalnih razlika, ekonomije, do demografskog sunovrata, o kome ako ne budemo razmišljali i imali strategiju, vrlo lako nam se može dogoditi da za nekih 70 godina možda više nećemo biti u mogućnosti da imamo "sporove" sa susedima.
"Moramo na kraju da se odlučimo da li smo Zapad ili ćemo da uđemo u jedan svet u kome brinemo o tome da li su rodne manjine zadovoljne. Bez promena nema napretka, ali one moraju da bude plod opšteg napora, a ne nade da će to uraditi neki spasitelj i neko drugi umesto nas", zaključio je Antić.