Zbog straha od deindustrijalizacije, Nemačka je pokušala da usvoji industrijsku politiku u francuskom stilu 2023., uključujući ogromne subvencije i protekcionističke klauzule "Kupuj evropsko" – ali se suočila sa ograničenjima ranije.
Pre nego što je 2023. uopšte počela, nemački ministar ekonomije Robert Habek (Zeleni) je s pravom predvideo šta će dominirati na dnevnom redu ekonomske politike ove godine.
"Sledeće godine će definitivno dominirati industrijska politika", rekao je on na industrijskoj konferenciji u novembru 2022.
Habek je znao da će 2023. biti teška bitka zbog toga što je "nemački poslovni model" doveden u pitanje usled situacije sa nedostatkom jeftinog ruskog gasa, na koji su se mnogi proizvođači oslanjali.
Sa nestankom prednosti koju je davao jeftini gas, gašenjem poslednjih nuklearnih elektrana i zapravo ne baš odličnim uslovima za obnovljivu energiju, mnogi u Nemačkoj su shvatili da će im biti težak zadatak da zadrže svaku industriju u zemlji, posebno energetski intenzivne osnovne industrije kao što je čelik ili hemijska industrija – što možda nije ni vredno toga.
Ali Habek je bio spreman da se bori, dajući državi mnogo aktivniju ulogu od onoga što je ranije bilo poznato u tradicionalno "ordoliberalnoj" zemlji. (Ordoliberalizam je nemačka varijanta neoliberalizma koja naglašava potrebu da vlada obezbedi da slobodno tržište proizvodi rezultate bliske njegovom teorijskom potencijalu, ali se ne zalaže za državu blagostanja).
"Oni koji veruju da ćemo pustiti Nemačku da se raspadne kao industrijska lokacija nisu uzeli u obzir nemačku industriju", rekao je on.
To je takođe bila poruka Kini, SAD i drugima, koji su pokušali da namame nemačke i evropske kompanije da izgrade proizvodne lokacije na njihovom tlu, a ne u Evropi, uz davanje ogromnih subvencija.
Stavljanje novca na sto
Kao odgovor, Habek je bio spreman da stavi ozbiljan novac na sto kako bi se takmičio sa američkim Zakonom o smanjenju inflacije (IRA) i kineskom industrijskom politikom.
Dok su Evropska komisija, posebno predsednica Komisije Ursula fon der Lajen i komesar za unutrašnje tržište Tjeri Breton, delili veliki deo Habekovih ambicija, oni bi voleli da se to radi na nivou EU, a ne u svakoj zemlji pojedinačno.
Ovo je pokrenulo debatu koja je dominirala većim delom proleća i leta 2023., kada se odlučivalo o tome da li bi to trebalo da se uradi na evropskom nivou ili unutar svake države članice, za šta su se mnogi plašili da bi bogatim i velikim nacijama – poput Nemačke – pružilo jasnu prednost.
Na kraju, međutim, Komisija je morala da popusti svojoj najmoćnijoj državi članici i odustala je od ideje o novom zaduživanju na nivou EU kako bi finansirala subvencionisanje.
Umesto toga, uprkos upozorenjima komesarke za pitanje konkurencije Margrete Vestager, Komisija je otvorila kapije za nacionalne subvencije, kroz privremenu šemu koja bi omogućila zemljama EU da "uporede" strane subvencije sa sopstvenim ponudama.
I, kako je ubrzo postalo jasno, upozorenja o prednosti Nemačke u ovoj trci za subvencije bila su opravdana, jer je mogla da potroši skoro isto toliko na državnu pomoć koliko i ostale zemlje članice zajedno.
Neko vreme, Evropska komisija je govorila o "strukturalnom leku" protiv ove neravnoteže u obliku Evropskog fonda za suverenitet.
Ali kada je Komisija konačno predstavila pregled dugoročnih finansija EU ovog leta, ono što je preostalo od "Fonda za suverenitet Evrope" bilo je razočaranje: Predložena je "Platforma za strateške tehnologije u Evropi" (STEP) sa finansijskom snagom od samo deset milijardi evra - i kako se pregovori između članica odvijaju, izgleda da čak ni ovo možda neće biti ostvareno na kraju.
U međuvremenu, Nemačka je bila u mogućnosti da stavi deset milijardi evra na sto za fabriku čipova američkog giganta Intel i pet milijardi evra za fabriku tajvanskog proizvođača čipova TSMC-a, pokazujući ambiciju Nemačke da stavi novac na sto.
Međutim, ovaj nemački napad na industrijsku politiku gotovo u francuskom stilu naišao je na oštar prekid kada je nemački Ustavni sud blokirao 60 milijardi evra, što je novac koji je trebalo da finansira sve te investicije, a koji je iz ranije poznatog "Fonda za klimu i transformaciju".
Nakon nedelja nesigurnosti, lideri nemačke vlade su 13. decembra saopštili da će veći deo fonda biti zadržan, uključujući sredstva za proizvodnju čipova, čelika i vodonika. Ipak, ukupno 45 milijardi evra moralo je da bude izbačeno iz fonda, što uključuje neke od ambicija Nemačke na temu vraćanja proizvodnje solarnih panela u zemlju.
Držati Kinu izvan
To nas dovodi do druge vrste industrijske politike u kojoj se Nemačka nadala da će usvojiti više pariski stil, ali je na kraju bila osujećena realnošću na terenu.
Francuski lider Emanuel Makron je dugo pozivao na kopiranje najkontroverznijeg aspekta američkog Zakona o smanjenju inflacije IRA-e: to su pravila "lokalnog sadržaja", koja se u javnoj debati obično nazivaju klauzulama "kupuj američko", koja ograničava podršku za proizvode poput električnih automobila u odnosu na proizvode napravljene u Americi.
Kada je Komisija objavila "Net-Zero Industry Act" koji će težiti da podstakne domaću proizvodnju čiste tehnologije, Francuzi su se nadali. A prvi nacrt bi čak dozvolio da neke zemlje članice uvedu pravilo "kupuj evropsko".
I činilo se da je Nemačka bila spremna, bar neko vreme, jer je Habek pozvao na evropska pravila o "domaćem sadržaju" na industrijskoj konferenciji 2023.
Ali otpor je brzo rastao, dolazeći iz dva slična tabora: Oni koji cene slobodnu trgovinu i globalnu konkurenciju po pitanju cena upozoravali su na početak protekcionističkog trgovinskog rata, dok su oni zabrinuti zbog brze izgradnje obnovljivih izvora energije upozoravali da isključivanje 80 odsto globalnih solarnih fotonaponskih modula poreklom iz Kine (koji su takođe i najjeftiniji) može ugroziti ciljeve Evrope u vezi sa obnovljivom energijom.
Nemačka, zabrinuta zbog oba aspekta, stoga je oštro zaustavila predlog Komisije (koji je već bio oslabljen pre objavljivanja).
Evropski parlament, međutim, zalaže se za mnogo jaču odredbu, kojom bi kineski proizvođači bili isključeni iz mnogih programa subvencija.
Koliko će ostati od napora Evrope da poveća domaću proizvodnju u odnosu na uvoz, biće jasno tek sledeće godine.
Ali dok industrijska politika možda neće dominirati izborima za Evropski parlament sledeće godine, njeno popravljanje će i dalje u velikoj meri uticati na prosperitet Evrope u narednim decenijama.
(JA/EURACTIV.rs)