Prvo je bila pandemija. Onda je bio rat u Ukrajini. Sledeća bi mogla da bude klimatska kriza, piše urednik ekonomske rubrike u britanskom Gardijanu, Lari Eliot.
U ponedeljak prošle nedelje svet je zabeležio najtopliji dan ikada, ali je rekord trajao samo 24 sata pre nego što ga je ‘potukao’ utorak. I dok temperatura nastavlja da se raste, globalna ekonomija nastavlja da se hladi.
Nemačka je već u recesiji i čini se da mnoge druge razvijene zemlje – uključujući Veliku Britaniju – idu u tom pravcu, piše Eliot. Kako navodi, oporavak Kine nakon izolacije je nestao, a čini se da se američko tržište rada hladi kao odgovor na sve više kamatne stope.
Američka ekonomija može tehnički da izbegne pad u recesiju, ali činjenica da su nedavni kanadski šumski požari doveli do toga da se Njujork uguši u štetnom narandžastom smogu govori o planeti koja ide ka katastrofalnom padu. U izvesnom smislu, prava recesija je ona ekološka, navodi urednik ekonomije.
Kad se vlade fokusiraju na budućnost Planete?
Prema njegovim rečima, vlade se fokusiraju na budućnost Planete kada smatraju da nemaju o čemu više da brinu. To je, barem, bila situacija do sada. Recesije – pa čak i pretnja od recesije – utiču na to da se kreatori politike fokusiraju na kratkoročne ciljeve.
Ipak, kako navodi Eliot, sada se pojavljuju strahovi u vezi sa troškovima prelaska na čistiju ekonomiju sa manje ugljenika, posebno za one koji su najmanje sposobni da ih podnesu.
Eliot navodi da su neke od ovih zabrinutosti opravdane. Toplotne pumpe, ističe, su skupe. Električni automobili se vide u naznakama. Fosilna goriva čine tri četvrtine korišćenih energetika u Velikoj Britaniji i okončanje te zavisnosti neće biti ni brzo ni lako.
Političari imaju hitnije stvari od postizanja nulte emisije gasova?
U sadašnjim okolnostima, političari misle da imaju hitnije stvari za rešavanje od postizanja nulte emisije štetnih gasova. Akcije za rešavanje klimatske vanredne situacije mogu da se odlože do nekog drugog dana kada će, kako navodi Eliot, nauka i tržišne snage doći do rešenja koje će nam omogućiti da konzumiramo onoliko koliko želimo bez uništavanja planete.
Kao primer toga da političari imaju hitnije stvari, Eliot pominje britanskog premijera Rišija Sunaka koji je odustao od vladinog obećanja od 11,6 milijardi funti da pomogne siromašnim zemljama da se izbore sa klimatskim promenama.
Ali kako piše urednik Gardijana, nisu samo političari krivi. On navodi fudbalske timove koje sponzorišu “interesi za fosilna goriva”. Ne samo fudbal. Aktuelni Tour De France, ragbi, atletika, i drugi sportovi dugo zavise od velikodušnosti promotera ovih energenata. Međutim, navijačima to ne smeta, primećuje Eliot.
Kada je Velika Britanija u pitanju, postoje predlozi kako bi vlada mogla da ubrza zelenu tranziciju, a svi oni nailaze na isti odgovor: da su planovi nedostupni, neodgovorni i da su stvar fantazije.
U stvari, pravi “ljubitelji fantazije” su oni koji se drže uverenja da možemo da nastavimo da iskorišćavamo svet prirode da bismo zadovoljili svoje želje. Ako je to ono o čemu su radi kada je ekonomija u pitanju, onda nam je preko potrebna nova ekonomija, zaključuje Eliot.
(EURACTIV.rs)