EURACTIV INTERVJU: Profesorka Viktorija Aladžić

Ovogodišnje priznanje za svoj predan i uporan rad na očuvanju arhitektonskog nasleđa u Srbiji,  dobila je profesorka dr Viktorija Aladžić, arhitektica iz Subotice, nadaleko poznata kada je u pitanju secesija u Subotici, o kojoj je mnogo pisala, naročito o njenoj zašiti.

Od 2000. profesorka Aladžić je kontinuirano zagovarala obnovu sinagoge u Subotici koja je druga je najveća jevrejska bogomolja u Evropi i jedina sačuvana sinagoga građena u stilu secesije. Građena je od donacija članova Jevrejske zajednice 1902. godine, a završena je za svega godinu dana.

Na profesorkinu inicijativu i njenom zaslugom, osnovana je Fondacija "SOS Sinagoga", u okviru koje su rađeni planovi obnove subotičke Sinagoge. 

Aladžić je takođe pripremila uspešnu aplikaciju za uključenje subotičke sinagoge u program Europa Nostra „Sedam najugroženijih" 2014. godine. Ona je bila uključena i u projekat Evropa Nostra Srbije „Nasleđe pod lupom" koji je bio posvećen istraživanju, edukaciji i restauraciji Subotičke sinagoge (2015-2016), a čiji rezultati su služili kao podrška uspešno privedenim radovima na restauraciji Sinagoge kroz Program prekogranične saradnje Srbija - Mađarska "DIAMOND - Dragulji na prekretnici vekova - putovanje u čudesni svet secesije". Tada je EU finansirala obnovu sinagoge sa 100 hiljada evra.

Profesorka Aladžić je 2013. inicirala da grad Subotica postane član "Réseau Art Nouveau" mreže i postala predsednica Saveta za zaštitu i valorizaciju subotičkog kulturnog nasleđa koji upravlja članstvom u Mreži, a uspomoć mreže je promovisala nasleđe secesije u čitavoj Srbiji.

Za EURACTIV.rs profesorka Aladžić kaže da je ova nagrada prelepo priznanje njenih kolega za rad kome je bila posvećena prethodnih decenija.

"Potpuno je neočekivana s obzirom da nikada nisam nešto radila sa ciljem da bih dobila nagradu. Umesto takmičenja koje vodi nagradama uvek sam više naginjala saradnji i uzajamnom podržavanju, zajedničkom ostvarenju ciljeva. Iz tog razloga veći deo života sam sarađivala sa koleginicama i kolegama i najveće projekte ostvarila u saradnji sa njima. Veliko je zadovoljstvo i sreća zajednički rad, te razmena mišljenja i ideja.

Ceo život posvetili ste istraživanju, dokumentaciji i promociji nasleđa Subotice, kao i edukovanju sugrađana i sugrađanki o važnosti i lepoti istog. Šta vas je u teškim vremenima, i kada ste bili suočeni sa preprekama na tom putu, guralo da idete napred?

Sa jedne strane bila je to radost zajedničkog rada sa kolegama i radost sugrađana koji su učestvovali u našim akcijama i u šetnjama koje smo organizovali.

Sa druge strane tu su bile prepreke i teškoće koje Vas nagnaju da tražite originalna rešenja, da budete inventivni i da na različite načine delite svoje ideje i svoje znanje verujući da može biti bolje, i da je samim tim što radite na poboljšanjima, bolje.

Treće, ali ne manje važno, jeste radost otkrića. Pregledajući tu ogromnu građu Istorijskog arhiva u Subotici otkrila sam mnogo zanimljivih stvari, i uostalom učeći i istražujući tokom života upoznavala sam se sa izvanrednim ostvarenjima ranijih generacija ljudi.

Naša civilizacija danas je veoma egocentrična. Ono čemu učimo decu jeste da je tehnologija rešenje za sve probleme, pri čemu mnogi ni ne znaju šta je tehnologija i kako utiče na naše živote. Ono čime smo bombardovani jeste ideja da zahvaljujući tehnologiji ljudi nikad bolje nisu živeli na ovoj planeti i da savremeni čovek zna mnogo više nego njegovi prethodnici, što uopšte nije tačno. Mi smo samo jedna mala karika u lancu izvanrednih ljudskih dostignuća i civilizacija koje su bile ne manje uspešne nego naša sada sa aspekta dobrobiti za ljude, ali su imali daleko veće poštovanje i poznavanje živog sveta oko sebe, omogućavajući u svojoj civilizaciji i razvoj i blagostanje drugih živih bića osim ljudi, imajući svest o tome da ovde nismo sami i da dobar život može biti samo u dobroj životnoj sredini.

Na koje ste prepreke nailazili u svojoj višedecenijskoj borbi za očuvanje nasleđa?

Živimo okruženi ljudima, pa prema tome i okruženi njihovim interesima. Gledišta o tome šta je važno i šta predstavlja opšti interes zavisi od ugla posmatranja, kulture, obrazovanja, uvažavanja različitosti i tako dalje. Uvek sam imala veliko poštovanje prema istorijskom nasleđu, a pogotovo znanju prethodnih generacija koje je sačuvano u tom nasleđu. Smatrala sam da znanje može da nam ukaže na put kojim treba da se krećemo, a da je graditeljsko nasleđe reper na tom putu, da je osim toga važno da nam pomogne u odgovoru na pitanje ko smo to mi i šta treba da budemo, jer su generacije pre nas već prešle put koji je ispred nas. Najveća prepreka na tom putu bili su pojedinačni interesi ljudi koji ne razumeju značaj svoga okruženja i koji u želji za profitom devastiraju to okruženje, bilo prepuštajući ga propadanju, bilo direktnim rušenjem.

Ono što me je fasciniralo istražujući razvoj urbanizma Subotice jeste da su građani onog vremena, u mirnodopskim uslovima bili vrlo pažljivi prema svojim resursima. Skoro da nije bilo slučaja rušenja nekog objekta da bi se izgradio neki novi, već je svaki objekat, ako je bila potrebna promena, dograđivan, ili kako bi današnjim rečnikom rekli apdejtovan za novu namenu. Jednom rečju bili su mnogo manje štetočine od nas. Mi mnogo rušimo i mnogo bacamo, mi smo civilizacija smeća.

Da li ste imali podršku na tom svom putu, i čiju najviše?

Veoma sam srećna da sam veoma rano ušla u porodicu ljudi koji su se bavili nasleđem, takoreći još na studijama. Iako je često izgledalo da se samo borim sa vetrenjačama sarađivala sam sa velikim brojem ljudi i veoma mnogo ljudi je prihvatalo pozive da dođu u Suboticu i da svojim idejama pomognu ono što smo želeli da ostvarimo, a to je da smanjimo pritisak na postojeće nasleđe i da se rušenja smanje koliko god je moguće. Postoji veliki broj organizacija i ljudi koji se na isti način bore za svoje nasleđe širom Evrope, i bilo mi je
zadovoljstvo da budem uvezana u tu mrežu stručnjaka i učestvujem u raznim projektima. Lista tih ljudi je ogromna, a neki više nisu među nama. Velika je bila njihova podrška.

Na Vašu inicijativu i Vašim angažmanom osnovana je Fondacija SOS Sinagoga, u okviru koje su rađeni planovi obnove iste. Kako je tekla ta priča?

Priča o sinagogi traje 40 godina, od trenutka kada je poklonjena gradu zbog problema sa kupolom koja se bila nakrivila, pa sve do 2018. godine kada je konačno restauracija sinagoge završena.

Tokom devedesetih učestvovala sam na više konferencija u Rumuniji, Poljskoj, Slovačkoj i Mađarskoj gde sam držala predavanja o arhitektonskom nasleđu Subotice i posebno sinagoge koja je bila u jadnom stanju. Tu je počelo upoznavanje sa stručnjacima koji su bili predstavnici značajnih međunarodnih organizacija kao što su ICOMOS, ICCROM, Europa Nostra i World Monuments Watch. Naravno to je i vreme kada smo bili pod sankcijama pa se ništa zaista nije moglo učiniti za sinagogu u smislu finansijske pomoći iz inostranstva. Ipak tokom februara 1999. godine Suboticu je posetio međunarodni tim za pripremu izveštaja o stanju sinagoge u Subotici u sastavu Andraš Roman, Tamaš Fejerdi, Klara Deak i ja. Rad ovog tima finansirale su fondacije Samuel Kress i World Monuments Watch. Izveštaj o stanju sinagoge završen je tokom aprila dok je još trajalo bombardovanje Srbije.

Tokom leta 1999. sam učestvovala na letnjem kursu "Urban and Landscape Heritage - Heritage and Transformation" Internacionalnog kulturnog centra iz Krakova koji se održavao u Pžegožaleu i Nieđici u Poljskoj. Na kraju kursa održala sam predavanje na temu: Projekat za revitalizaciju sinagoge u Subotici u kojem je bio razrađen koncept sa osnivanjem fondacije. Taj je koncept nakon povratka u Suboticu predložen gradonačelniku Jožefu Kasi.

Paralelno sa ovim događajima odvijali su se razgovori sa predstavnicima Jevrejske opštine i Rut Elen Gruber, novinarkom koja se takođe zalagala da pomogne restauraciju sinagoge i konačno 29. septembra 2001. godine održan je prvi sastanak članova Upravnog odbora Fondacije koja je nazvana „SOS Sinagoga".

Prisutni članovi Upravnog odbora su bili Estera Votav, kći subotičke slikarke Klare Gereb koja je živela u Americi, Rut E. Gruber, novinarka i borac za očuvanje jevrejskog nasleđa, Ištvan Ispanović, tadašnji gradonačelnik Subotice, Jožef Kasa, Viktorija Aladžić i Mira Poljaković, Predsednica jevrejske opštine, potom predstavnica Međuopštinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture Gordana Prčić Vujnović, Laslo Kiralj, statičar, i Đenđi Kučmik Vereš. Usvojen je Statut Fondacije i izabran je za predsednika Fondacije Jožef Kasa, za potpredsednika Rut E. Gruber, a kao članovi Kuratorijuma izabrani su počasni predsednik Jožef Kasa, predsednik gradonačelnik Subotice Ištvan Išpanović, potpredsednik Mira Poljaković, članovi Laslo Kiralj i ja. Tako je sve počelo. Ja sam se kasnije povukla sa ovih funkcija, a u naporima da se sinagoga restaurira učestvovalo je svih ovih godina zaista mnogo stručnjaka, pojedinaca i organizacija.

(M.A./EURACTIV.rs)