Na današnji dan, pre dve godine, od posledica korone preminuo je prof. dr Zoran Stanković, doktor nauka sudske medicine, sanitetski general-major. Njegova impozantna biografija, ali i jaka ličnost, nikoga nisu ostavljali ravnodušnim.
Priznat i poštovan u svetu, pre svega Stankovića je pratio glas poštenog, čestitog i dobrog čoveka, koji je "dogurao" daleko, a nije zaboravljao svoje selo, korene, komšije, prijatelje, poznanike...
Stanković je do smrti bio na funkciji predsednika Koordinacionog tela za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa. Takođe, dok se nije razboleo od korone, radio je veštačenja i super-veštačenja za potrebe otkrivanja zločina, donoseći istinu o smrti onih koji su preminuli pod nerazjašnjenim okolnostima.
U periodu od 2002. do 2005. godine obavljao funkciju načelnika Vojno-medicinske akademije.
Tokom svoje karijere obavljao je funkcije ministra zdravlja u Vladi Republike Srbije, ministra odbrane Srbije i Crne Gore u Savetu ministara Srbije i Crne Gore sve do razdruživanja Srbije i Crne Gore i ministra odbrane u Vladi Republike Srbije. Na izborima 2012. je prvo bio predložen za kandidata za gradonačelnika Beograda, a potom za predsednika Srbije.
Ipak, državu je najviše zadužio obavljajući obdukcije u ratovima devedesetih. Na ratnim prostorima bivše Jugoslavije izvršio je obdukcije više od 5.000 posmrtnih ostataka poginulih. Porodicama poginulih, bio je jedina nada da saznaju šta se sa njima desilo i na koji način su izgubili život. Ovom poslu pristupao je profesionalno i ljudski, a u svaki slučaj ulazio je celom svojom ličnošću.
Više puta je pružao ekspertsku pomoć Haškom sudu, a bio je i član i predsednik Jugoslovenskog komiteta za prikupljanje podataka o istraživanju zločina protiv čovečnosti i međunarodnog prava od 1993. Od 1994. bio je ekspert Ujedinjenih nacija za sudsku medicinu. Decembra 1997. Stanković je osnovao tim za istraživanje posledica NATO bombardovanja na području Republike Srpske.
Dušana Milovanovića su novinarski i urednički poslovi u "Večernjim novostima" i "Reviji 92", pa zatim i publicistički radovi, zbližili sa pukovnikom, a potom generalom Zoranom Stankovićem.
"Njegova službena putanja i karijera patologa, vodila ga je stazama smti i stradanja koju su sejali ratovi na prostorima Jugoslavije, privlačeći pažnju svekolike štampe. Oslanjanje na njegova svedočenja nudilo je punokrvnu istinu, od koje su mnogi okretali glavu. Šturo su pominjane brojke koliko mu je stradalih prošlo kroz ruke, jer to su bili naši vojnici, a mi i jesmo, i nismo učestvovali u ratovima, sve do Nato agresije. Sa stradalim civilima, prolazila je svaka istina. Vojnicima su pripadale tzv. obične smrti: pogođen metkom, raznet bombom ili granatom... Ali one druge, užasavajuće, monstrumskog pečata, krvožednog, sadističkog nagona, nisu bile za opisivanje i štampu. Jedva da ih je, kasnije, i haški Tribunal kvalifikovao punim imenom. Zoran je kroz sve to prošao, naočigled nimalo okrnjen, i sve, službeno i lično, ostavio tamo gde treba. Nije krčmio memoarske uspomene, niti kazivanja iz prve ruke", ističe Milovanović i priseća se kako se na promociji monografije "Borci Rakovice u ratovima 1991-1999", Stanković pojavio u generalskoj uniformi i kako je tokom obraćanja, u krcatoj sali, pred majkama, očevima, suprugama i decom poginulih, izgovorio, bez teških reči, najoporije istine o našoj sumornoj stvarnosti:
"Ja sam, nažalost, general mrtvih vojnika.Onaj koji vam isporučuje njihova tela, gleda se sa vama u oči, i prima na sebe sve vaše jauke. Nikada pred vama nema onih, koji ih šalju u ratove. Oni o poginulima i ne govore. Njima pripadaju pojavljivanja na paradama i vojničkim slavljima. Kad bi im, čast izuzecima, zasuzilo oko za svakim poginulim, kad bi samo jednom čuli majčinsko "mrtvog mi ga vraćate", drugačije bi se ratovalo".
Milovanović se priseća i trenutka kad se pročulo da će Stankovića imenovati za vojnog ministra. Kako kaže, mnogi prijatelji su ga tada brižno pitali da li će na to pristati, da li zna šta ga čeka i kakvo će sve sito i blato morati da prođe.
"Znam, znam sve. Nije u pitanju što ne mogu da odbijem predsednika, kad to traži od jednog vojnika. Niti se meni nešto obećava, niti ću šta dobiti. Ovde je reč o tome da se i u nevojničkom ratu mora biti čista obraza i mirne savesti, pa makar preko puta mene sedele i tri Karle del Ponte. Više će se ovde na mene istresati neki naši političari, pljuvaće nas, i mene i državu, zašto pregovaramo, ljagaće nas da trgujemo i krčmimo ono što kažu da su oni u ratu osvojili. Kao da mi sada možemo da biramo i da svetu namećemo naše aršine", govorio je Stanković.
Milovanović naglašava da je Stanković u svakoj situaciji ispoljavao svoju toplu ljudsku prirodu. Priseća se i scene jednog obeležavanja dana VMA.
"Obeležava VMA svoj Dan, u Domu garde na Topčideru. Zoranov govor odmeren, kao i on sam. Ratne rane i traume kroz koje je prošla i ova institucija, još vruće i nesmirene. U delu programa, na sceni se pojavljuje ratnik, invalid, u kolicima, jer je ostao bez nogu. Ima i neke druge zdravstvene nevolje. Iz kratke ispovesti saznajemo da je VMA njegov dom, da on tu živi. Neće nikud i nigde, na bilo koje drugo mesto. Zoran, posle svega, na skromnom koktelu, objašnjava jednom od upornih novinara, da nije reč ni o kakvom dramskom i scenskom efektu, već je jednostavno tako i kaže - idi kod njega, pitaj ga, sada i ovde, ili ga poseti. Neka ti on kaže što se za nas vezao, za svakog zaposlenog na VMA, s kim je u dodiru. On nema drugu porodicu i srećan sam što nikad, ni od koga sa VMA nisam čuo takvo pitanje, dokle će on biti ovde", priča Milovanović
Luka Nikolić, potpukovnik u penziji, predsednik Komisije za identifikaciju poginulih Prve armije pri VMA, kaže da je generala dr Stankovića upoznao krajem septembra 1991. godine kada su intenzivirani napadi hrvatskih snaga na kasarnu JNA u Vukovaru. Tada je dobio usmeno naređenje od pretpostavljenih starešina Komande Prve armije da pri VMA formira Komisiju za identifikaciju poginulih i preuzme ulogu predsednika te komisije, koja je radila u Institutu za patologiju i sudsku medicinu VMA.
"U uslovima neproglašenog ratnog stanja, ni moja uloga niti uloga Komisije nije bila definisana. Kao artiljerijski oficir i vojni novinar, nisam bio upućen u poslove koji su me očekivali jer od Komande armije nisam dobio bilo kakva uputstva niti konkretne zadatke. Izdvojen iz sastava Komande Prve armije, bio sam prinuđen da sam donosim sve odluke jer bilo kakvi propisi, pravila i uputstva u vezi s tim nisu postojali. U takvim uslovima samoinicijativa i smisao za improvizacije došao je do punog izražaja. Ipak, neprocenjivu pomoć i podršku sve vreme trajanja ratnih dejstava dobijao sam od generala (tada majora) Zorana Stankovića. On me je bodrio da istrajem u teškim i odgovornim poslovima koje je nametala ratna zbilja. NJegovi nesebični saveti, koje mi je prenosio iz svojih ličnih iskustava, bili su od presudnog značaja da krenem hrabro u realizaciju teških obaveza", kaže Nikolić i dodaje:
"Doktor Stanković je krajnje odgovorno obavljao poslove lekara forenzičara. On je obdukovao najveći broj poginulih koji su dopremljeni sa ratišta na VMA, i ne samo na VMA. Doktor Stanković se, najčešće samoinicijativno, a po pozivu komandi jedinica Vojske Republike Srpske krajine i Vojske Republike Srpske, upućivao na teren u zonu borbenih dejstava. Obdukcije je obavljao na samoj liniji fronta u rejonima Gospića, Vukovara, Zvornika, Bratunca, Kravica, Milića... Vizionarski, pažljivo i brižno je prikupljao, klasifikovao i čuvao sudsko- medicinsku dokumentaciju koja mu je kasnije značajno koristila da uspešno nastupa u svojstvu veštaka-forenzičara u sudkim procesima u kojima su razjašnjavani ratni zločini nad pripadnicima JNA u ratovima 90-tih godina", ističe Nikolić.
Prema njegovim rečima, Zorana Stankovića krasila je neiscrpna energija.
"Prosto smo se takmičili ko će duže da izdrži pripremajući postupke identifikacije. U tim teškim poslovima nije ga bilo lako pratiti. Znali smo da radimo do kasno u noć, a potom ujutro da produžimo rad. Tada još uvek nismo raspolagali sredstvima za identifikaciju poginulih primenom metoda DNK analize, pa smo pribegavali uglavnom klasičnim stručnim, a u nekim slučajevima i improvizovanim metodama identifikacije. Bez obzira na te okolnosti, nastojali smo da identifikujemo svakog vojnika i da ga pod njegovim imenom i prezimenom predamo rodbini. Doktor Stanković je od prvog dana insistirao da se svaki leš fotografiše i da se uredno vodi dokumentacija u cilju naknadne identifikacije posebno onih poginulih vojnika koji su na VMA dopremani kao nepoznati (NN) a koji se, zbog različitih okolnosti, nisu mogli odmah identifikovati. Oni su posebno evidentirani i, zahvaljujući takvom odnosu prema nepoznatim vojnicima, najveći broj njih je naknadnim postupcima identifikaovan i dostojanstveno sahranjen - pod imenom i prezimenom. Upravo u tome sagledavam ogromnu ulogu doktora Stankovića kao lekara forezičara", zaključio je Nikolić.
Milan Bekan, viši savetnik Tužilaštva za ratne zločine u penziji kaže da je Stankovića upoznao kada je, u jesen 2001. postavljen na funkciju predsednika Komiteta za prikupljanje podataka o zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava.
"Zbog njegove uistinu izuzetne karijere, pored svih odgovornih funkcija koje je obavljao, Zoranov rad u ovom saveznom organu SR Jugoslavije pominje se onako uzgred, kao napomena u fus noti da je bio član tog organa i bez podataka da je bio njegov predsednik", ističe Bekan i dodaje:
"Kada je dr Zoran Stanković postavljen na tu funkciju, na javnoj sceni Srbije je uveliko prevladalo uverenje da je za nas najbolje da događaje iz ratova devedesetih godina prepustimo zubu vremena. Shodno tome, smatralo se i da nema potrebe da Komitet nastavi svoj rad, a stav Crne Gore, u procesu transformacije SR Jugoslavije u Državnu zajednicu Srbije i Crne Gore, da ta članica Zajednice nema interes za nastavljanje rada Komiteta kao zajedničkog organa samo je formalno zapečatio njegovu sudbinu. Tako se dr Zoran Stanković, našao u ulozi "stečajnog predsednika". U toj ulozi umesto realizacije planova o daljem radu na prikupljanju dokumentacije i podataka o događajima tokom poslednjih ratova na prostoru bivše Jugoslavije, morao je da vodi računa da uposleni u Stručnoj službi budu na odgovarajući način radno zbrinuti, a posebno da već prikupljena dokumentacija bude sačuvana na način da može da bude korišćena u očekivanim sudskim procesima.
Bio sam svedok njegove rezignacije kada za to nije nalazio razumevanje kod nekih ljudi na odgovornim funkcijama, koji su, kako je govorio, po svom obrazovanju i poslu koji obavljaju bolje od njega morali da znaju kako je važno da se prikupljena dokumentacija Komiteta koristi. Jednako je bio i oduševljen sa svakim nagoveštajem razumevanja za tu nasušnu potrebu i planovima kako da se to učini, ali su ti planovi redovno ostajali u nekom zapećku.
Da je dr Zoran Stanković bio u pravu kada je ukazivao na aktuelni značaj dokumentacije i podataka prikupljenih od strane Komiteta, u kojoj su značajan deo činili zapisnici o obdukciju, koje je sačinio on sa svojim timovima, potvrdilo se vrlo brzo. U vreme priprema za prvo neuspešno suđenje za zločine u logoru u bivšoj ratnoj luci Lora kod Splita, na zahtev za međunarodnu pravnu pomoć iz Hrvatske, Ministarstvo pravde Srbije je moglo, pre svega da se osloni na minuli rad Komiteta.
U svrhu pripreme potencijalnih svedoka u predmetu "Lora" pred sudom u Splitu, pozvani su svi bivši logoraši ovog logora sa teritorije Srbije, koji su po zamolnicama Komiteta dali izjave pred mesno nadležnim sudovima. Čekajući da na sastanak dođe predsednik Komiteta dr Stanković, slušao sam razgovore ljudi koji su zajedno preživeli pakao Lore. Skoro svi su izražavali strah od mogućnosti da se ponovo nađu u Splitu, jer su ga od boravka u Lori pamtili po svakodnevnom fizičkom i psihičkom zlostavljanju. Jedan od prisutnih, koji je tamo dospeo kao vojnik na odsluženju vojnog roka na teritoriji BiH, rekao je da će general Stanković kad dođe sigurno da im priča kako obavezno treba da odu i svedoče, kako je to interes vojske i države i slično, a da ih se za proteklih deset godina ni vojska ni država nisu baš sećali.
Kada je general-major dr Zoran Stanković otvorio sastanak i počeo sa uvodnom reči ja sam se iskreno pribojavao onakvog početka kakvog je najavio taj bivši vojnik. Nasuprot tome, dr Stanković je podsetio bivše logoraše u Lori da su oni u izjavama koje se nalaze u dokumentaciji Komiteta naveli šta su sve lično pretrpeli u tom logoru i šta su videli ili čuli da se dešavalo drugima. Naglasio je da sadržaj tih izjava uverljiv, da on lično veruje svakoj njihovoj reči koja je uneta u te zapisnike, ali da njihov sadržaj bez njihovog pristupanja sudu i svedočenja značajno gubi snagu dokaza. Posebno je naglasio da svi koji tvrde da je u bivšoj ratnoj luci JRM Lora bio Vojnoistražni zatvor u kojem se prema zatvorenicima postupalo u skladu sa međunarodnim humanitarnim pravom njihov nedolazak na suđenje prihvatiti kao novi argument za tu svoju tvrdnju.
Posle ovakvog uvoda dr Stankovića i dalje je bilo izražavanja rezervi prema tome da li bi odlazak pred sud u Splitu bio bezbedan. Ali, bilo je više nego očigledno da su svi razumeli koliko je to važno, radi njih lično, radi istine i pravde za sve žrtve Lore i kažnjavanja učinilaca zločina počinjenih u tom logoru. Kasnije su neki od prisutnih bili među ključnim svedocima za osuđujuću presudu optuženom upravniku logora "Lora" i čuvarima koji su se isticali u zlostavljanju zatvorenika", ispričao je Bekan za EURACTIV.rs.
(EURACTIV.rs)