"Mi mitologizujemo našu istoriju - preradili smo je prema političkim potrebama trenutka, a taj trenutak traje već skoro četiri decenije", kaže upravnica Odeljenja za istoriju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Prema definiciji, revizionizam označava nastojanje da se neki fenomen ili doktrina "revidiraju", protumače na način koji u određenoj, manjoj ili većoj, meri odstupa od opšte prihvaćenog. Upravo je o sveprisutnom revizionizmu u srpskom društvu za EURACTIV govorila prof. dr Dubravka Stojanović, upravnica Odeljenja za istoriju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Iako čuvena latinska poslovica kaže da je "istorija učiteljica života" čini se da mi nikako da naučimo ništa iz naše istorije, a prof. Stojanović kaže da je razlog tome to što mi ne želimo da naučimo.
"Pitanje je ko je išta naučio iz istorije i ko je išta naučio iz sopstvenog života - pođimo od sebe. Mi mitologizujemo našu istoriju - preradili smo je prema političkim potrebama trenutka, a taj trenutak traje već skoro četiri decenije. Iz celokupne naše istorije izvukli smo određene zaključke koji su vrlo opasni. Insistiramo na tome da smo najveće žrtve svih susednih naroda, da smo u svakoj situaciji bili zloupotrebljeni, da smo mi ti koji smo najviše patili tokom istorije, a da smo istovremeno mi bili najveći heroji. To je jedna smesa koja je patološka i koja je na neki način paranoidna zato što od svih stvara neprijatelje i to je, opet, najbolji način da se diktature održavaju zato što onda držite društvo kao stado. Često ponavljam - za istoriju su potrebne pobede i heroji, ali za sećanje su potrebni porazi i žrtve i to se upravo najviše zloupotrebljava. Tada vi držite društvo homogenizovano, možete da mu radite šta god hoćete, jer mu stalno šaljete poruke o večnoj ugroženosti, što, naravno, ljude drži u strahu. I onda oni glasaju za 'velikog vođu' koji im obećava da će ih zaštiti, da samo on zna izlaz. Prema tome, to je jedan klasičan sistem zloupotrebe istorije od strane diktatorskih režima i, nažalost, generacije su već ovde na tome odrasle. Malo ko je naučen da kritički misli o sadašnjosti i prošlosti. To je upravo cilj svih tih vlasti i njihovih sistema obrazovanja", smatra profesorka.
Iako smo narod sa velikim antifašističkim nasleđem, svedoci smo revizije koja se dešava. Stojanović smatra da je ona počela odavno, ubrzo nakon smrti Josipa Broza Tita u oblasti književnosti kroz niz romana, pre svega Vuka Draškovića, zatim kroz "Golubnjaču" i kroz čitav niz drugih pozorišnih i književnih dela. Kasnije su se tome pridružili i istoričari.
"Ono što vidim kao jedan od naših najvećih problema je što je najveća revizija bila upravo od strane demokratskih vlasti posle 2000. godine. Tada postavljeni gradonačelnik Milan St. Protić je odmah posle Petog oktobra 2000. izjavio da on neće obeležavati 20. oktobar kao Dan oslobođenja Beograda, jer to nije oslobođenje, već 'komunistička okupacija'. I od tog trenutka kreće žestok talas revizionizma na svim nivoima - od udžbenika istorije, preko promene praznika. Samo u Beogradu su promenjena imena oko 900 ulica. Spomenici nisu toliko rušeni, kao što su rušeni u Hrvatskoj, ali su zanemarivani i danas uglavnom zarasli. U vrlo lošem su stanju. Svedočili smo neobičnoj situaciji koja je pokazala da istoriju ne pišu pobednici, kao što se obično kaže, nego istoriju piše trenutna vlast. Ta vlast posle 2000. je uspela da promeni stanje do te mere da se srpsko društvo u potpunosti identifikovalo sa četnicima. Oni su postali naši glavni heroji i na tome su radile sve vlasti: zakonodavna - Skupština je donela zakon o izjednačavanju četnika i partizana; sudska vlast je tokom ovih poslednjih 20 godina rehabilitovala gotovo sve one koji su bili osuđeni posle Drugog svetskog rata na čelu sa Dražom Mihajlovićem, a izvršna vlast je radila na ovim promenama spomenika, praznika, imena ulica. To je rađeno sistematski", objašnjava profesorka i dodaje da su vlasti posle 2000-ih na više nivoa pokazale da nisu imale ideje šta bi uradile sa Srbijom, ili bar ne ideje bitno drugačije od Slobodana Miloševića.
"Te vlasti su želele da prethodni socijalistički režim pobede i na polju sećanja. Pobedili su, kako su oni govorili, komunizam Petog oktobra, a onda su smatrali da je potrebno obračunati se sa tim režimom i na polju sećanja. Zbog toga su se trudili da pobede i antifašizam. To je bio čitav niz tragičnih ili tragikomičnih situacija. Pre svega mislim na obeležavanje oslobađanja Aušvica, gde su otišli predstavnici svih država, bez obzira na kojoj su strani bili u Drugom svetskom ratu. Tadašnja Srbija i Crna Gora nije poslala svog predstavnika. Na veliku paradu u Moskvi 2005. godine tadašnja Srbija i Crna Gora nije otišao niko iz vrha vlasti. Ta dva događaja iz 2005. godine pokazali su da smo se mi svojom voljom svrstali na stranu poraženih, što je zaista jedinstven slučaj. Jer mi imamo mnogo slučajeva u istočnoj Evropi gde su padali komunistički režimi i koji su iz potrebe da se obračunaju sa Sovjetskim savezom i Crvenom armijom svoje kolaboracioniste proglašavali nacionalnim herojima. Ali većina tih država nije imala antifašistički pokret (Poljska, Češka, Ukrajina) - oni su bili kolaboracionisti. Mi smo imali pobednički, jedinstven partizanski pokret, ali smo uspeli naknadno, sedam decenija kasnije, da se stavimo na stranu poraženih i da na toj strani ostajemo. To je zaista jedinstven slučaj tako dubinske revizije istorije i ona je pobedila", objašnjava Stojanović.
Na pitanje EURACTIV-a gde vidi da je najistaknutiji revizionistički narativ u srpskom društvu, profesorka se kritički vraća na vlasti posle 2000. godine jer, kako kaže, "zaista mislim da je njihova odgovornost ogromna".
"Oni su pokazali da nisu umeli da se bave ratovima devedesetih, odnosno to nisu želeli, jer je bilo neophodno da se postavi pitanje odgovornosti, srpskog ratnog programa, a u krajnjoj liniji oni su bili na tom istom programu. Prema tome, uspeli su da prećute te ratove, da ih ni na koji način ne artikulišu, da ne stvore narativ o tome i na taj način su ih prepustili Aleksandru Vučiću koji i te kako ume da se bavi tim ratovima. On je prvi koji je od kraja ratova devedesetih počeo da ih obeležava u skladu sa sopstvenom ideologijom. Kao što znamo, mi smo sada dobili dva ključna događaja - prvi je 'Oluja', svake godine 5. avgusta imamo igrokaze koje Vučić organizuje, koji su na vrlo niskom estetskom nivou. Međutim, bitno je šta se tu govori, a to je ponovo priča o Srbima kao najvećim žrtvama, koji nesumnjivo to jesu u hrvatskoj akciji 'Oluja'. Ali ne postavlja se pitanje šta je bilo prethodne četiri godine. Ja često ispitujem studente, da bih stekla utisak, šta je bilo pre 'Oluje' - oni ne znaju. Ne znaju da je '91. godine napravljena Republika Srpska Krajina, da je bila zauzeta jedna trećina Hrvatske, da je bilo proterano oko 800.000 Hrvata i da je to, u krajnjoj liniji, posle svih propalih pregovora, dovelo do 'Oluje'. To ni na koji način ne opravdava 'Oluju', ubijanje i progon stanovništva, ali mi moramo da znamo u kom se to kontekstu dogodilo. Vučić je izabrao samo 'Oluju' i to je ono što je sada kamen temeljac sećanja", objašnjava profesorka, koja dodaje da je drugi bitan događaj bitka na Košarama.
"Dvadeset godina niko nije govorio o jadnim momcima koji su bili ostavljeni na tom vrhu planine, o kojima tadašnja Vojska Jugoslavije nije vodila računa. Oni su zaista žrtvovani, prepušteni su bili, ispušteni, zaboravljeni, ne znamo šta se tu tačno dogodilo. Imali smo izjave njihovih roditelja. To su uglavnom bili regruti koji su imali dvadesetak godina, nisu ni znali da se bore, nisu prošli ni osnovnu obuku. I mi smo imali 20 godina izjave tih jadnih roditelja koji su govorili da se njihove dece niko ne seća, da im se država nikada nije obratila, nikada nisu dobili ni nadoknadu, ni telegram. I odjednom ih se Vučić setio, i to, naravno, ponovo na jedan potpuno pogrešan način gde zloupotrebljava tu strašnu smrt mladića da bi ponovo stvarao narativ o Srbima kao najvećim žrtvama konflikta na Kosovu, ne pominjući Albance, ne pominjući kako smo uopšte došli u takvu situaciju. Bez svih tih prethodnih događaja, nisu jasni ni ovi tragični, i ne možemo istoriju pričati onako kako nam se dopadne. Ona nije špajz iz kojeg ćemo izvaditi događaje koji nam se sviđaju, jer ih nikada nećemo razumeti bez te celine", kaže Stojanović.
Revizionizam nije zaobišao ni obrazovni sistem Srbije, a profesorka smatra da je to pokrenuto već dok je rat na prostoru bivše Jugoslavije trajao, i da je to bio jedinstveni slučaj. Tada su sve zemlje - Hrvatska 1992, zatim Srbija 1993. i Bosna 1994. godine -- promenile udžbenike istorije.
"Ja nemam šta drugo, osim da pitam građane - da li mislite da je normalno da usred sankcija ili hiperinflacije u Srbiji ili onakvog rata kakav smo imali u Bosni i Hercegovini, država menja udžbenike istorije? Iz toga se vidi koliko je to bilo važno svim vlastima i to je jedna potpuna transformacija celokupne prošlosti, od srednjeg veka, pa nadalje. Jer bilo je potrebno pokazati da od dolaska Starih Slovena, od Dnjepra i Dnjestra, ti narodi žive u sukobu. Iz te hiljadugodišnje istorije izvađeni su samo konflikti među tim narodima koji su pokazali da je rat koji je u toku jedna potpuno normalna stvar, da ti narodi ne znaju ni za šta drugo. I tako se jednom dubinskom revizijom istorije normalizovao zločin", objašnjava Stojanović.
Ona dodaje da je 1993. godine krenula je i dubinska promena u tumačenju Prvog svetskog rata, zbog toga što je on, kao svoj najveći rezultat, imao stvaranje Jugoslavije.
"Jugoslavija je već tada bila najveći neprijatelj i bilo je potrebno promeniti i govor o Prvom svetskom ratu. Tako da mi, ne samo što smo Drugi svetski rat proglasili svojim porazom, već i smo to uradili i sa Prvim svetskim ratom. Tu je jedan tragičan zaključak koji se sada sve više dokazuje - na udžbenike istorije mnogo više utiče književnost, ili čak, ako hoćete, kafanski razgovori o istoriji, nego istorijska nauka. I umesto od istorijske nauke, koja se najviše bavila upravo Prvim svetskim ratom i svoje najbolje rezultate je dala kada je u pitanju taj rat, mi smo ustvari uzeli tumačenje Dobrice Ćosića koji je lično izjavljivao neprekidno: 'Prvi svetski rat je srpski poraz'," kaže profesorka.
Taj trend se nastavio i posle 2000. godine, kada je došlo do promene udžbenika istorije i do dubinske revizije Drugog svetskog rata, a to ostavlja posledice na čitav niz generacija koje su školovane u poslednjih 20 godina.
"Potpuno su zamenjena mesta 'dobrih i loših momaka'. Sada su 'loši momci' postali partizani, oni su ti koji su vršili zločine nad civilima, oni su ti koji su kolaborirali sa Nemcima, dok je četnicima potpuno izbrisana i kolaboracija, i zločini koje su vršili protiv civilnog stanovništva. To je zaista jedna dubinska promena i na tim udžbenicima je odraslo 10 generacija, kao i na prethodnim Miloševićevim. To znači da mi imamo 20 generacija đaka koji su odrasli na zaista drastičnoj reviziji i zloupotrebi istorije. Nove promene su se desile posle 2010. i 2020. godine zbog promena u sistemu obrazovanja, zbog reforme obrazovanja, koja je pre svega uvela više udžbenika za jedan razred, da kažem - nastalo je slobodno tržište udžbenika. Pojavili su se privatni izdavači i to je bitno poboljšalo stvari. Došlo je do 'takmičenja' među autorima udžbenika i oni su posle 2010. godine bitno poboljšani, ali neke matrice su ostale iste - pre svega, Drugi svetski rat i položaj četnika. Oni se doslovno vode kao antifašistički pokret, bez obzira što su od jeseni '41. na svim nivoima kolaborirali sa okupatorom. To je nešto što je potpuno izbrisano iz sistema obrazovanja i samim tim su oni najdublje i rehabilitovani, ne samo sudski, nego i kroz decenije i decenije obrazovanja", objašnjava profesorka.
Problemi u oblasti istorije koju uče srpski đaci u školama postoje i sa ratovima devedesetih godina, koji su tek posle reforme 2020. godine dobili više prostora. Međutim, o njima se govori na identičan način na koji se govorilo kada su ratovi počinjali.
"Krivci su uvek isti - Slovenija i Hrvatska koje su se otcepile od Jugoslavije, što je, naravno, 'deo njihove odgovornosti', ali se ne postavlja pitanje šta je onda dalje sa odgovornošću srpske strane, koja je posle toga krenula da otcepljuje delove Hrvatske i Bosne i Hercegovine i da ih pripaja u skladu sa Miloševićevim proglasom 'svi Srbi u jednoj državi'. Srbi su, ponovo, jedine žrtve i mi dobijamo vrlo neobičnu predstavu o tim devedesetim koje opet nećemo razumeti i gde se neće postaviti pitanje šta je srpska vojska tražila u Kninu, zašto su bile opsade Vukovara i Sarajeva, nego ćemo se i dalje držati toga da se ništa od toga nije ni desilo, jer to ne možemo, odnosno nećemo da objasnimo. I najodgovorniji za Drugi svetski rat već početkom sedamdesetih su se i te kako suočili sa svojom odgovornošću. Ne samo nemačko društvo kroz nametnuto suđenje u Nirnbergu i Japanci kroz nametnuto suđenje u Tokiju - nego su se društva dubinski zapitala ono čuveno pitanje: 'Tata, gde si bio za vreme rata?' Mi smo sve dalje od tog pitanja", objašnjava Stojanović.
Svoju ulogu u društvu je, tokom istorije, odigrala i Srpska pravoslavna crkva. Iako nije uvek bila podjednako jaka njena uloga, ona je sve jača po pitanju politike i zadiranja u svaku sferu društva. Nedavno je u javnost dospeo i snimak na kojem patrijarh Porfirije vređa ženu zbog korišćenja rodno senzitivnog jezika. Profesorka Stojanović smatra da je to normalna posledica pobede nacionalističke ideologije koja nije nikada bila u Srbiji tako jaka kao što je bila od kraja osamdesetih godina.
"U 19. veku crkva i država su bile u saradnji, ali crkva nikada nije uticala na politiku tako otvoreno. Naravno, ona je imala veliki autoritet, ustanova je od najvećeg značaja i autoriteta u društvu, ali nije diktirala politiku. To posebno nije bio slučaj u vreme socijalizma. Sa padom socijalizma i pojavom nacionalizma, ona je dobila svoj prostor. Ono što je takođe važno da se kaže je da je SPC bila prva institucija koja je krenula sa nacionalističkim programom. Odmah posle Titove smrti, već 1982. godine u crkvenoj štampi se pojavio prvi put taj ratni program koji će Milošević preuzeti. Prvi put se otvoreno govorilo da su granice među republikama Jugoslavije nepravično određene na AVNOJ-u i da je potrebno te granice srušiti, promeniti dogovorom ili ratom. Tada se prvi put sasvim otvoreno pojavljuje ta ideja. Kako je nacinalizam rastao, kako je sa Miloševićem '87. došao na vlast, crkva je dobila svoju važnu ulogu u propagandi te ideje, upravo zloupotrebljavajući svoj veliki uticaj i autoritet u društvu. Tu su postojali ti ekstremno orijentisani mitropoliti i crkveni velikodostojnici, počevši od Amfilohija, Atanasija i Irineja Bačkog, koji su se direktno bavili politikom. Zbog toga smo mi devedesetih govorili CK SPC (Centralni komitet SPC, prim. aut.), na neki način parodirajući njihovu ulogu kao jedine snažne političke partije, jer su se oni i ponašali kao politička partija", kaže Stojanović.
Tokom 2000-ih, u vreme patrijarha Irineja, crkva je bila prisutna, ali nešto diskretnija, objašnjava profesorka.
"Međutim, sa patrijarhom Porfirijem, ona se vratila u svoju ulogu koju je imala devedesetih i u vreme rata. On pokazuje znatno veće ambicije nego što je bilo koji patrijarh pokazivao, a Vučiću je očigledno potrebna ta podrška, tako da mu on taj prostor daje. Patrijarh se bavi rodno senzitivnim jezikom, bavi se položajem žena, femicidom, abortusom. Dakle, on je široko zagrabio i dalje od politike. On je zadro u neka bitna društvena pitanja, što nas vodi u veoma opasnu situaciju kakvu u Srbiji zaista nikada nismo imali. Ovde nikada nije bio tzv. fundamentalizam, jer kada govorimo o fundamentalizmu, moramo da znamo da je to prilagođavanje društva verskim pravilima i verskim zakonima. Litije i sve ono što smo imali priliku da vidimo poslednjih godina je u velikoj meri podsećalo na fundamentalističke države bilo kog tipa", dodaje profesorka.
Na pitanje kako u takvim okolnostima uticati na mlade ljude i kako kod njih razviti kritičko mišljenje nakon svega spomenutog, profesorka Stojanović odgovara:
"Mi moramo da radimo ono što se uvek i radi, a i civilno društvo i organizacije civilnog društva moraju ozbiljno na tome da rade. Na tome ozbiljno moraju da rade umetnici. Videli smo samo u ovom intervjuu kolika je odgovornost bila umetnika, pisaca, pozorišta, filma, na proizvodnji ove revizije istorije koju mi živimo. E, pa mi treba to isto da radimo. Ova generacija je dužna i da pravi filmove i pozorišne predstave, i da piše romane, što sve, srećom, radi, da bi se postavila ta ključna pitanja i postavilo pitanje odgovornosti. Sigurno je film 'Dnevnik Dijane B.' učinio neuporedivo više za suočavanje hrvatskog društva sa ustaškim režimom od svih mogućih pokušaja ustašoidnih ili nacionalističkih vlasti da od ustaša naprave neki regularni sistem. Eto, jedan film je napravio mnogo, kao što je sigurno filma Srdana Golubovića 'Krugovi' o slučaju Srđana Aleksića napravio za suočavanje sa ratovima devedesetih.
To je dužnost naše generacije, da na taj način pritiskamo državu da to konačno od marginalnog postane vladajući narativ i da se tek onda otvori mogućnost kritičkog mišljenja na nivou škola, praznika, načina na koji obeležavamo određene datume", zaključuje Stojanović.
(EURACTIV.rs)