Stigma koja dolazi sa gubitkom doma otežava beskućnicima povratak u društvene tokove, kažu stručnjaci iz humanitarnih organizacija za beskućnike.
Minokao (minhocão) je jedna od najpoznatijih znamenitosti Sao Paula. Uzdignuti autoput koji se probija kroz centar grada, provlači se kroz tesno zbijene stambene zgrade da bi povezao istok sa zapadom.
Njegov zvanični naziv Autoput predsednika Žoaoa Gulara. Ali ljudi ovde više vole da ga zovu nadimkom, minokao, što referiše na džinovsku mitsku zver koja je lutala šumama Južne Amerike. Koliko god da dominira gradom svojom veličinom, minokao takođe pruža utočište sve većem broju ljudi, jer ispod uzvišenog puta, sve više porodica beskućnika podiže šatore, nakon proterivanja iz domova zbog povećanja kirije.
Vlasti Sao Paula procenjuju da ove godine oko 34.000 ljudi spava i živi na ulici, dok podaci sa Federalnog univerziteta Minas Žerais navode da na ulicama ima blizu 50.000 beskućnika.
Njihova populacija je porasla za više od 31 odsto od pandemije, a broj porodica koje spavaju na ulici porastao je za 111 odsto u istom vremenskom periodu, navodi gradsko veće.
Sa sve većim brojem ljudi kojima je potrebna pomoć, tradicionalne strategije narodnih kuhinja i skloništa ne daju rezultate. Zato je ove godine grad smislio novo privremeno rešenje: mikro-kuću.
Prvo selo mikro-kuća izgrađeno je blizu obala reke Tiete. Na mestu jedne od originalnih favela u Sao Paulu, danas živi oko 20 porodica u maloj kući koja podseća na transportni kontejner i ima 18 kvadratnih metara. Mini-kuće su opremljene ugaonom kuhinjom ima mali šporet, sudoperu i frižider, a pored nje je kupatilo.
Centralni deo sa igralištem daje ovom području osećaj zajednice, a cilj je da se do kraja godine izgradi ukupno 1.000 takvih kuća širom grada, u kojima će boraviti 4.000 ljudi.
"To je način brige o ljudima zasnovan na dobro poznatom međunarodnom konceptu Housing First, nudeći stanovanje kao prvi korak u pomaganju njima da se vrate na noge", objašnjava Karlos Bezera Junior, sekretar za socijalnu zaštitu u gradskoj kući Sao Paula, koja je zadužena za projekat.
Stigma koja dolazi sa gubitkom doma otežava beskućnicima povratak u društvene tokove, kažu stručnjaci iz humanitarnih organizacija za beskućnike.
"Tradicionalno, oni koji žive na ulici su uglavnom muškarci sa mentalnim poteškoćama i problemima sa svojim porodicama", kaže Rakel Rolnik, profesorka na Fakultetu za arhitekturu i urbanizam Univerziteta u Sao Paulu. "Sada govorimo o čitavim porodicama koje žive na ulici. Dakle, jasno je da je problem stanovanje, a to što se gradska uprava bavi njegovim rešenjem je dobra vest."
Ali, kaže ona, mikro-kuće nisu savršeno rešenje.
"Postoji mnogo kritika na njihov račun, na koncentraciju malih domova grupisanih na istom mestu, čime se formiraju geta", objašnjava ona.
Ona kritikuje nedostatak urbanističkog planiranja i smatra da bi se postojeći, često napušteni, stambeni objekti mogli bolje iskoristiti kako bi se i oni učinili useljivim.
Brazil je zemlja ozloglašena zbog svoje nejednakosti i ogromnih favela. Ali čak i ovi najmanje poželjni prostori - velike površine improvizovanih stanova koje su izgradili skvoteri - postali su nepriuštivi za mnoge.
"Naravno, besplatni su za one koji prvi upadnu, ali nisu besplatni za druge, treće ili desete", kaže Rakel Rolnik.
(EURACTIV.rs)