Od početka 2023. godine u partnerskom i porodičnom nasilju u Srbiji ubijeno je 18 žena i devojčica, a najmlađa žrtva je imala samo dve godine. Takođe, primetan je porast broja ubijenih žena u poslednjih nekoliko godina.
Dan sećanja na žene žrtve nasilja obeležava se svakog 18. maja, povodom maja 2015. godine kada je za tri dana u Srbiji ubijeno pet žena.
Od početka 2023. godine u partnerskom i porodičnom nasilju u Srbiji ubijeno je 18 žena i devojčica, a najmlađa žrtva je imala samo dve godine. Takođe, primetan je porast broja ubijenih žena u poslednjih nekoliko godina.
"Tokom 2022. godine povećan je broj ubijenih žena (25 žena i jedna devojčica) u odnosu na 2021. godinu, kada je bilo ubijeno 20 žena. Takođe je povećan broj slučajeva u kojima je nasilje bilo prijavljeno pre nego što se desilo ubistvo - u sedam slučaja, u odnosu na pet u 2021. godini. U 13 slučajeva femicid se desio u gradovima, od kojih sedam na teritoriji grada Beograda. Sedamnaest ubijenih žena su bile starosti od 44 do 65 godina", kaže za EURACTIV Vanja Macanović, advokatica Autonomnog ženskog centra (AŽC).
Povodom obeležavanja 18. maja, AŽC je organizovao konferenciju za novinare u beogradskom Medija centru, na kojoj je predstavljena inicijativa za održavanje javnog slušanja povodom ubistva Sanje M. u Pirotu. U ovom slučaju, mere koje su bile preduzete od strane Osnovnog javnog tužilaštva su bile blage i nedelotvorne u odnosu na rizik od ubistva u kome se nalazila žrtva, smatra Macanović.
"Imajući u vidu da postoji veliki zid ćutanja institucija kada je u pitanju femicid koji se desio u Pirotu, kao i da ne postoje informacije o tome da bilo koje drugo nadležno telo, osim Zaštitnika građana, sprovodi postupak kontrole rada insitucija u ovom slučaju, mi smo odlučile da predložimo da Odbor Narodne Skupštine za ljudska i manjinska prava i rodnu ravnopravnost sazove javno slušanje kako bi predstavnici svih relevantnih institucija odgovorili na poslanička pitanja.
Na taj način bi se ustanovilo da li su propusti u ovom slučaju nastali samo kao posledica ljudskog faktora ili su uticale i druge okolnosti, kao što su neujednačenosti u zakonima i pravilnicima, skoro nepostojeća prava žrtava i slično. Ukoliko bi se ovo javno slušanje održalo, mi bismo na taj način mogli da vidimo kako bi buduće Nacionalno telo za praćenje slučajeva femicida moglo da bude osnovano i da funkcionise", kaže Macanović.
Na pitanje EURACTIV-a zašto u Srbiji veliki broj žrtava femicida nisu prijavljivale nasilje, Macanović kaže da se to pitaju i oni u ženskim organizacijama, jer ih već godinama unazad zabrinjava veliki broj ubijenih žena, za koje su svi u njihovoj okolini znali da su žrtve nasilja:
"Ono što može da se pretpostavi jeste da postoji uzročno-posledična veza između femicida u kojima je nasilje bilo ranije prijavljivano i u kojima je bilo jasno da su se desili zbog propusta institucija u kojima niko nije snosio ličnu odgovornost, niti je na bilo koji način preuzeta odgovornost, sa činjenicom da su žene u Srbiji izgubile poverenje da će ih institucije zaštititi nakon što prijave nasilje."
Slavica Radovanović, pukovnica MUP-a u penziji, narodna poslanica i jedna od sagovornica objasnila je na konferenciji za šta se zalagala i na kakav je odziv kolega u Skupštini, po ovom pitanju, naišla:
"Odmah smo krenuli da predlažemo amandmane, da predlažemo da se, za razliku od Sigurne kuće, uspostavi jedno prihvatilište, urgentno, za zbrinjavanje svih žrtava, koje će imati i savetodavni karakter i podršku, i da ćemo sa ljudima i decom koji su ili žrtve nasilja ili imaju nasilnika u svom okruženju, napraviti plan kako ćemo i šta dalje. To je po uzoru nekih zemalja koje sam ja videla.
Međutim, ni jedan jedini amandman, ni jedan jedini predlog u Skupštini nije usvojen. Mi, kao poslanici, formalno imamo zaista velika ovlašćenja. Možemo da predlažemo, možemo da tražimo prijeme kod ministra, ali ja zaista sa ove vremenske distance, mogu da kažem da ta uloga poslanika koja stoji u Ustavu i u zakonu naše države uopšte nije jednaka praktičnoj situaciji. Ali mi nećemo odustati", kaže Radovanović.
Prava žrtava uređena su Zakonikom o krivičnom postupku (ZKP), ali su ona toliko minimalna i čak se ni taj minimum ne poštuje, objašnjava Macanović.
"Srbija je pre skoro tri godine, u okviru postupka pridruživanja EU, usvojila Nacionalnu strategiju za ostvarivanje prava žrtava i svedoka u krivičnim postupcima za period 2020-2025, sa pratećim Akcionim planom. Strategijom su predviđene izmene ZKP i drugih zakona. Iz izveštaja o sprovođenju strategije za prve dve godine može se zakljiučiti da je sprovedeno samo 15% aktivnosti i to onih koje je sproveo OEBS u okviru projekta finansiranog od strane EU. Sve što su bile aktivnosti za koje je nadležno Ministarstvo pravde, nije sprovedeno. Aktivnosti koje je OEBS sproveo skoro da se ne primenjuju u praksi, kao npr. saslušanje posebno osetljivih svedoka u posebnoj prostoriji Višeg suda u Beogradu", kaže Macanović.
Da bi se žene osnažile da prijave nasilnike, dosta je toga što bi institucije trebalo da urade.
"Institucije treba da veruju žrtvama, treba da uče na tuđim greškama da se slučajevi femicida ne bi ponovili, treba da ovladaju veštinom procene rizika od nastupanja ubistva ili teškog povređivanja i treba da primenjuju zakone, a ne da ih obesmišljavaju", zaključuje Macanović.
(EURACTIV.rs)